Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Kada su je nagovorili da se upozna sa knezom Milanom Obrenovićem, tetka kneginja Katarina Maruzi i baka iz Moldavije, nisu ni slutili da će mladu Nataliju Keško gurnuti u tužnu priču, umesto u bajku.
Moldavska princeza
Devojka je bila siroče i trebalo je što pre naći muža za nju. Bila je plemenitog porekla po majci, princezi Pulheriji Sturza od Moldavije, koja se udala za pukovnika, Petra Keška iz Besarabije. Rođena je u Firenci, 1859, u imućnoj porodici i sa pet godina izgubila oca. Može se reći da je tada izgubila i majku, jer je ona bila depresivna, bolešljiva i stalno po banjama, dok je Natalija bila prepuštena sebi, dadiljama i rođacima. Pulherija Keško je bila ludo zaljubljena u svog muža i ceo njen svet bio je on. Izdržala je jednu deceniju, nezainteresovana za sve oko sebe. Činilo se da je jedva čekala da napusti svet živih. Natalija je imala 15 godina kada joj je umrla majka i o njoj, sestrama i bratu, brigu preuzima rodbina, a njima je bilo stalo da je što pre udaju. Lep i zgodan knez Srbije činio se kao zgoditak na lutriji slobodnih mladoženja, i provodadžike su bile presrećne što se knezu dopala devojka kad su mu pokazali njenu sliku.
Nije ni čudo što mu se dopala. Bila je vanredno lepa, pravilnih crta lica, krupnih očiju, sva crnpurasta, tankostruka i lepo građena. Imala je i dostojanstveno držanje i ozbiljnost, nije se ponašala ni brbljala lakomisleno i sve je to osvojilo mladog kneza Milana. Sve ono što će mu, kasnije, smetati kod nje. Pored nje će birati žene potpuno suprotne njoj: bučne, slobodne u razgovoru i ponašanju, one koje su mirisale na raskalašnost i avanturu.
Nevoljno prihvaćena
Državni savet Srbije nevoljno prihvata nevestu, jer je planirano da se knez oženi nekom plemkinjom visokog roda i istog takvog miraza. Protivljenje im je uzaludno jer je Milan Obrenović poneo onu karakterističnu crtu za sve Obrenoviće: tvrdoglavost i samouverenost, bez obzira na posledice. Istini za volju, u Srbiji se mislilo na neku od princeza Romanov, ali je ruski kancelar Gorčakov presekao te ideje izjavivši “da se nijedna ruska princeza ne može udati za vazalnog kneza”. Formalno, Srbija jeste bila kneževina, ali još uvek u vazalnom odnosu prema Turskoj. Državni savet i radikali, koji su imali jak uticaj, morali su se zadovoljiti moldavskom princezom ruskih gena po ocu.
Svadba je bila svečana i kumovao je ruski car Aleksandar Romanov, preko svog izaslanika. Nije bila raskošna koliko bi priličilo knezu jedne zemlje, ali na srpskom dvoru se mislilo da ne treba preterivati u slavlju dok traje ustanak u Bosni i Hercegovini i senka mogućeg rata sa Turskom.
Natalija Petrovna Keško, sada Obrenović, ušla je sa velikom ljubavlju u brak i u Srbiju. Prigrlila je oboje, jer više nije imala svoju porodicu a ni zemlju. Imala je rođake, ali oni nisu bili porodica. Porodica je njen mladi, naočiti muž i ovaj narod koji ju je zavoleo i prihvatio odmah. Ljubazna i dobronamerna osvojila je dvor i srpski narod. Kad je posle godinu dana braka rodila sina prestolonaslednika, Natalija i Srbija vezale su se neraskidivo.
Smrt sina Sergeja
Može se reći da su samo dve godine bile srećne u tužnom i turbulentnom životu ove žene. Te dve godine bila je voljena od svog muža, rodila je zdravog i lepog dečaka za koga se znalo da će naslediti oca, svi u okruženju su je voleli i ugađali. Na njeno insistiranje dečak je dobio ime Aleksandar, po ruskom caru, a ne Miloš, kako je želeo Milan.
Prva senka dolazi sa smrću drugog sina Sergeja. Vatrena rusofilka, Natalija je i drugom sinu dala rusko ime. To joj Milan nikad nije oprostio, mada ju je voleo još uvek. Sergej umire nekoliko dana po rođenju, a Srbija ulazi u teške godine kada se bori za priznanje nezavisnosti, ali i sukobe sa Turskom. Očajna zbog smrti deteta, Natalija se udaljava od Milana, koji se okreće drugim ženama.
Zbog šamara pala vlada
Kažu da je ljubav i kašalj nemoguće sakriti, pa se tako na mladom kralju Milanu uvek videla promena kada bi neka nova ljubavnica ušla u njegov život. Natalija bi reagovala tek kad bi kralj baš preterao. Kad je Milan ušao u vezu sa gđom Nasos, ženom grčkog ambasadora, ceo Beograd je znao za tu vezu, a znao je i ambasador, ali se ženama oduvek praštalo neverstvo sa vladarima. Po pravilu su i muževi tih žena imali koristi od takve veze, pa im se isplatilo da se prave da ništa ne vide. Natalija je po tom pitanju bila strogo moralna, a vređalo ju je što se, pri bilo kakvoj svečanosti na dvoru, mora sretati sa ljubavnicom svoga muža. Jednom prilikom je na nekoj dvorskoj svečanosti gđa Nasos bila malo drska prema kraljici, ili se ovoj tako učinilo, ali je ambasadorova žena dobila šamar u javnosti. Natalija ju je ošamarila i demonstrativno napustila skup. Kraljicu je podržao narod, ali i predsednik vlade Milutin Garašanin, zbog čega je Milan sastavio novu vladu.
