Najnovija istraživanja švajcarskih novinara o prilikama na tržištu rada dokazala su da je strancima danas mnogo teže da nađu posao nego ranije. Ovo je označeno kao “etnička diskriminacija”, što bi u opširnijem objašnjenju značilo da poslodavci masovno i bez ustezanja izbegavaju da zapošljavaju došljake s raznih strana sveta. Tržište rada je jedino širom otvoreno za medicinsko osoblje i negovateljice za stare i bolesne bez obzira iz koje zemlje dolaze.
Opsežno istraživanje sprovele su Rozita Fibi i Eva Čirnt, a rezultate su objavile na internet platformi Glas ekonomista, koja pokriva celo nemačko govorno područje. Pokretač te platforme bio je jedan od odseka poznatog Tehničkog univerziteta u Cirihu.
U istraživanju je posebno istaknuto da je Švajcarska jedina evropska zemlja koja nema opšti zakon protiv diskriminacije, poput onih koje su zemlje članice Evropske unije usvajale lančano od 2000. godine ugrađujući ih u nacionalni pravni sistem. Sve dok i Bern ne usvoji sličan zakon, postojaće otpor koji je očito u godini pandemije dodatno ojačao pod maskom brige o domaćem stanovništvu i njegovom zapošljavanju.
Ovakvo stanje stvari učinilo je da ova zemlja bude ispod crte koja deli države po odnosu prema integraciji migranata.
Ipak, tema namernog zapostavljanja došljaka u švajcarskoj sredini nije mogla da prođe bez odjeka, pa je poslednjih nekoliko godina privlačila više pažnje istraživača i to na nekoliko “razboja”. Ponižavanja stranaca beležena su na tržištu iznajmljivanja stanova, zabrane učešća na izborima, u postupku dodele švajcarskog državljanstva, ali i kod stručnog obrazovanja i posebno na tržištu rada.
U svim tim oblastima su stručnjaci brzo dolazili do opštevažećeg zaključka da su osobe migrantskog porekla trpele poniženja dok je domaće stanovništvo uvek i svuda imalo jasnu prednost. Istraživanje o kome je reč u ovom tekstu obavljeno je u praksi krajnje jednostavno: na konkurse za slobodna radna mesta su poslate fiktivne prijave na izmišljena imena – jedna su bila tipično švajcarska, a druga upadljivo došljačka.
Potom su praćene reakcije poslodavaca i njihov odnos prema te dve kategorije kandidata za posao.
U prvom planu su bili podaci o tome koji su kandidati pozivani na razgovor o poslu gde bi se predstavili. Pozvani “Švajcarci” su pismeno ljubazno odgovarali da su u međuvremenu našli posao, a u “bubnju” su ostajali stranci iz Nemačke i Francuske (u zavisnosti od regiona, odnosno govornog područja), zatim oni iz Turske, s Kosova ili iz Kameruna.
Svi pomenuti su imali minimalne šanse da budu još na prvom koraku pozvani na razgovor s poslodavcem bez obzira na iste kvalifikacije s domaćom radnom snagom. Bolji dokaz za njihovo automatsko odbacivanje nije ni trebalo dalje tražiti.
Albanci najgore prolaze
U ishodu istraživanja se napominje da su Albanci najgore prolazili na konkursima, čak gore i od državljana Kameruna. Nešto bolje, ali ipak ne ravnopravno s lokalcima, uspevali su da preskoče tu prepreku Nemci i Francuzi. Svi oni kasnije bi morali uporno da obijaju pragove firmi ne bi li se ipak dočepali nekog radnog mesta.
Drugoj generaciji lakše
U prijavama na konkurse izvesnu prednost imali su oni iz druge generacije došljaka koji su navodili da su savršeno uklopljeni u domaću sredinu, da su im maternji jezici nemački ili francuski, da su dobili švajcarsko državljanstvo i da imaju samo domaće diplome. Tu su ime i prezime koji odaju poreklo, bar donekle bili u drugom planu.
