Mnogo je bolesnih i siromašnih baka u zabitim selima Raške oblasti, koje godinama i decenijama žive same, najčešće bez ikakvih prihoda i pomoći, i jedva uspavaju da se prehrane, kupe lekove, plate struju i obezbede ogrev za zimu. Neke od njih opstaju zahvaljujući dobrim komšijama, rođacima iz susednih sela i humanim ljudima iz celog sveta među kojima je i puno naših čitalaca.
Teško bolesne
Na žalost, ima i onih kojima vrata niko ne otvara, koje je država odavno “zaboravila” i koje pred svaku zimu, pa i ovu, strepe hoće li preživeti snegove i mrazeve i dočekati proleće. S takvim brigama suočavaju se i usamljene i teško bolesne starice Radmila Tošić (80) iz zabitog Kuzmičeva na Goliji i Stanica Milojević i Dobrinje na Pešteru. Obe su dugogodišnji štićenici našeg Humanitarnog mosta i već dugo “briga” naših čitalaca iz celog sveta.
Baka Radmila živi u staroj i oronuloj kući oblepljenoj blatom, bez vode i kupatila. Ne gladuje, ali, kako sama kaže, jedva opstaje, jer od prihoda ima samo porodičnu penziju nasleđenu od davno preminulog supruga u iznosu od 95 evra, kad plati struju i fiksni telefon, kupi lekove i izmiri dažbine državi za život joj obično ostane 20 do 30 evra, nekad ni toliko.
Osim što je godinama pritiskaju nemaština, bolest i udaljenost od grada i lekara, baku Radmilu “ubija” i velika tuga, sudbina je htela da najpre izgubi sina Milorada (58), a potom i unuku Jelenu (31) koji su joj bili oslonci u životu i nada u starosti. Sada je sama, a pomažu joj rođak Saša Tošić i komšija Miloš Lončarević, u pasivnom planinskom kraju, gde je mnogo starih i siromašnih, ni oni ne mogu mnogo.
Velika tuga
– Što mene bog ne uze, nego me ostavi, a uzme mi najdraže što sam imala – pita se plačući baka Radmila, dok nam pokazuje poslednje zalihe brašna i drugih namirnica.
– Trudimo se da Radmili pomognemo koliko možemo, voleli bismo kad bi se javio još neki dobrotvor da joj olakša život, mnogo je muke i žalosti preturila preko glave, sada je nemoćna da sama bilo šta preduzme, bliži se zima, trebaće joj puno za ogrev i lekove, bojim se čekaju je još teži dani, svaka pomoć dobrotvor bila bi joj zlata vredna – priča Radmilin komšija Miloš Lončarević i naglašava da najveće nade polaže u čitaoce “Vesti” koji su baki već puno pomogli poslednjih godina.
Na desetine je i stotine starih i nemoćnih na Rogozni, Goliji, Pešteru i Kopaoniku o kojima niko ne brine, mnogi od njih nemaju ni zdravstvenu knjižicu, ni penziju, ni socijalu, neki su nepokretni, a neki lekara nisu posetili 10 ili 20 godina, uz pomoć “Vesti” i dobrotvora iz dijaspore pokušavamo da im pomognemo, pomažu dobri ljudi, rade ono što bi država trebalo da radi, hvala im na humanosti i dobroti, bog će ih nagraditi – ističe humanitarac Hido Muratović, jedan od retkih koji su stalno uz ove napaćene i skromne duše.
– Obično su to divni i teško bolesni ljudi, jednom nogom na onom svetu, svaka pomoć im je dragocena, skromni su i znaju da cene dobrotu, jedna od takvih je i baka Stanica Milojević (83) iz Dobrinje kod Tutina, dugo nije dobila nikakvu pomoć, stiže jesen, brzo će i zima, trebaće joj puno za ogrev, struju, brašno i lekove, moramo joj pomoći – dodaje poznati humanitarac i naš saradnik.
Skupi lekovi
– Mnogo mi znači povremena pomoć dobrotvora, ranije je stizalo po nekoliko donacija godišnje, prošle i ove godine samo po jedna, ali i to mi znači, pogotovu kad se istrošim za skupe lekove – žali se ova usamljena baka i nada se da će joj, nakon ovog apela, dobri ljudi pomoći da se na vreme pripremi za zimu i lakše preživi snegove i strašne pešterske mrazeve – kaže baka Stanica.
Ostarela duša
– Živim dan po dan i molim se svevišnjem da me što pre pozove, težak je život u starosti, bolesti, samoći, nemaštini i bespuću, ne treba mnogo za jednu ostarelu dušu, samo da imam za hranu i lekove i da mi je toplo u kući, volela bih da imam kupatilo, da se više ne kupam u limenom koritu, da me noge služe i da ne padnem na postelju, ko će da me gleda – pita se starica.
