Pred početak dvoranskog EP u Glazgovu malo ko u Srbiji je očekivao da će se naši atletičari vratiti sa nekom medaljom više, kao po navici bilo je očekivano da će Ivana Španović doneti novo odličje. Ono što je i obećala pred put u Škotsku – to je i uradila, ali je nekoliko sati pre nego što je Ivana izašla na borilište Srbija dobila novu zvezdu na svom sportskom nebu.
Gost “Vesti” bio je Strahinja Jovančević, osvajač bronzane medalje i novi nacionalni rekorder – 8,03 m. Njegov uspeh je možda iznenadio mnoge, ali oni koji su ga bar ponekad pratili, znali su da je on zvezda koja će tek zasijati. A znao je i on, verovao je u sebe i u trenucima kada su ga povrede odvajale od “terena” po nekoliko meseci, morao je i “pod nož”, ali se nije ni dvoumio niti želeo da odustane. I došao je period bez povreda i njegov naporan rad je počeo da se isplaćuje, pa je stiglo i laskavo priznanje za najboljeg srpskog atletičara u 2018.
– Pravili smo formu za takmičenje u Glazgovu, jer u atletici forma ne može dugo da se održi, dve nedelje maksimalno. Sezonu sam otvorio jako loše, skočio sam 7.50m na državnom prvenstvu u dvorani, da bih nekoliko nedelja kasnije na “Srbija openu” skočio 7.85 i popravio lični rekord u dvorani posle pet godina (do tada 7.64). U Glazgov sam otišao pun samopouzdanja, mentalno spreman i stabilan, a kada sam prošao kvalifikacije onda je u finalu sve bilo lakše. Ne kažu ljudi džaba “ako prođem u finale svašta može da se desi”, jer su kvalifikacije uvek rano ujutru i imate samo tri pokušaja. Možete mnogo da izgubite ako ne prođete i zaista je pritisak mnogo veći – naglašava Jovančević.
U finalu EP, posle pet serija, naš daljaš je preuzeo treću poziciju i uspeo da je sačuva do kraja. Prvi je bio Grk Tentoglou Miltiadis sa daljinom od 8,38, drugi je Tobijas Nilson Montler sa 8,17m.
Oborili ste nacionalni rekord u dvorani posle 20 godina (Danijel Jahić je 1999. u Atini skočio 8.02m), da li sada razmišljate da u skorijoj budućnosti napadnete i nacionalni rekord na otvorenom (Nenad Stekić je 1975. u Montrealu skočio 8.45m)?
– Naš državni rekord na otvorenom je toliko “jak”, da bih danas sa tim rezultatom bukvalno na svim velikim takmičenjima uzimao medalje, možda najčešće i zlatne! Naravno, to je jedan od ciljeva da do kraja karijere oborim i taj rekord, ali ima vremena i za to. Mnogo je lakše pričati i ponašati se prema cifri od osam metara, jer sam je već preskočio! Sada imam totalno drugačije ophođenje prema toj cifri, jer kada jednom probijete tu barijeru onda ćete je sigurno nastaviti da idete preko. Sada ću prvo morati da napadam normu od 8.17m za Svetsko prvenstvo u Dohi, a onda sledi tempiranje forme baš za to SP koje je ove godine nešto kasnije nego obično.
Jake norme za Dohu i Tokio
Kako gledate na znatno pomeranje normi za OI u Tokiju sledeće godine? Postavljeno je bodovanje kao i rang-lista, što smo do sada mogli da vidimo u tenisu?
– Norma za skok udalj je sada 8.22m, a na poslednjih ne znam ni sam koliko OI je osvajana medalja sa tim rezultatom. Verovatno su samo nekoliko puta u istoriji OI svi osvajači medalja imali jači skok od 8.22m, tako da jesu jake te norme, ali imamo sada rang-listu i bodovanje kao u tenisu. Meni je prošla sezona bila loša, jer na jačim takmičenjima nisam imao baš neke rezultate i sada sam na toj rang listi čak na 35. mestu na svetu! Ali, za nas iz manjih država je prednost to što nam državno prvenstvo donosi mnogo bodova, pa će to značiti zbog napretka na rang-listi i plasmana na OI. Takođe, dobro je i to što sam bronzom iz Glazgova otvorio vrata jakih mitinga, pa se sada češće mogu oprobati u jačoj konkurenciji u juriti normu za SP u Dohi pre svega, a onda i za Olimpijske igre – rekao je Strahinja.
Strahinja je 2016. postao prvak Balkana skočivši 7,92m, tim skokom je obezbedio učešće na EP u dvorani u Beogradu 2017. Iako je dugo vukao povredu zadnje lože, bio je spreman i sa nestrpljenjem je čekao to takmičenje, tada se očekivao njegov prvi skok preko osam metara. Ali, ponovo se povredio mesec dana pre prvenstva što ga je tada i te kako sprečilo da se pokaže u pravom svetlu pred domaćom publikom.
– Pred EP u Beogradu trenirao punom snagom i bio sam baš spreman, i onda ponovo povreda, tako da sam tada samo debitovao na velikoj sceni, bez ikakvog ozbiljnijeg rezultata… Dugo sam vukao povredu zadnje lože posle toga, otišao sam na Univerzijadu u Kineski Tajpeh, jer nisam hteo da propustim tako veliko takmičenje, završio sam kao osmi što nije bio tako loš rezultat, jer nisam bio 100 odsto spreman – priseća se Strahinja.
Da mukama ponekad nema kraja, Strahinja je osetio na svojoj koži, krajem 2017. godine zadesio ga je još jedan “maler”. Zbog problema sa bubrežnim kanalima morao je i na hiruršku intervenciju, to ga je svakako još više usporilo u ispunjenju atletskih ciljeva. Propustio je celu zimsku sezonu u 2018. a bi onda u Beranama – rodnom gradu svojih roditelja, uspeo da premaši normu od 7,95 (skočio 7,98 m) i obezbedi učešće na prvenstvu u Glazgovu.
Deda skakao uvis
Strahinjin trener je njegov otac Milorad, koji je u staroj Jugoslaviji bio jedan od boljih skakača udalj, majka Milica je gastroenterolog. Vredi pomenuti i dedu Milovana, koji je u periodu između dva svetska rata bio prvak Crne Gore u skoku uvis.
– Velika je prednost imati oca za trenera, posebno čoveka i stručnjaka kao što je moj Milorad. Ne samo zato što me najbolje poznaje ili što mi želi najbolje već zbog toga što me je planski čuvao i sačuvao. Nije me opterećivao uspesima u juniorskim danima, jer mu je bio cilj da budem najuspešniji kao senior.
Da li ste promenili nešto u treningu ili se držite istih principa i treninga, da će iz dobrog rada u kontinuitetu izaći rezultat?
– Baš tako što ste i rekli, kontinuitet je kontinuitet! Suština nije menjana, samo neke sitnice… Napravljena je saradnja sa Goranom Obradovićem, koji ima veliko znanje i odlično zna kako tempirati formu, stvarno nam je puno pomogao!
Obradović je rekao posle Glazgova da je iznenađen, ali i oduševljen pre svega sa tvojim skokom, pa onda medaljom, i da očekuje da će od sada tvoji rezultati ići samo na gore.
– Kada čujem da Goran priča tako o meni, tek tada shvatam šta sam uradio i kakav sam rezultat napravio! Nije mala stvar skočiti preko osam metara, neko se za to bori celu karijeru. Sećam se kada sam jednom pitao Nenada Stekića koje mu je najdraže takmičenje, on mi je rekao da je to ono kada je prvi put preskočio osam metara! Uvek taj prvi skok preko osam ostaje upamćen, a ja sam to uradio u svom prvom finalu, oborio nacionalni rekord i još sam uzeo medalju! Sada se sve potrefilo, sreća me je konačno malo pogledala i vratila mi za sve one godine kada nije bila tu. Od ovog trenutka se sve prelomilo i nadam se da će od sada sve ići na gore – uveren je naš atletičar.
Svetsko prvenstvo u Dohi je početkom oktobra…
– SP počinje jako kasno tako da ću morati da “pravim dve forme”, prvo za jun/jul, a onda za samo SP, i tu ću na nekim od jakih međunarodnih mitinga kao što sam već rekao juriti normu za SP, ali i OI, što da ne!? Drugi deo sezone će biti državno prvenstvo, Balkanijada, pa onda i Univerzijada u Italiji… Fokus će svakako biti na prvenstvu u Dohi. Neću samog sebe opterećivati rezultatom, jer ću tamo ići sa istim ciljem kao što je bilo sada za Glazgov. Idem da prođem kvalifikacije, pa u finalu “ko zna šta može da se desi”!
Očevi snovi
Skoro smo čitali neki od intervjua tvog oca u kome je rekao da je pre nekoliko godina sanjao tebe u društvu Novaka Đokovića i da si posle toga postao prvak Balkana… Skoro je sanjao kako se družiš sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i doneli ste medalju sa EP… Šta mislite, ko će mu sledeći doći u san?
– To sam i ja saznao iz novina, stvarno je izabrao verovatno dve najjače ličnosti koje svaki Srbin može izabrati, ne znam ko jači postoji. Verujem da ako sada bude sanjao Donalda Trampa onda će sve krenuti na dole (smeh).
Da li se sećaš svojih atletskih početaka? Znamo da si dugo paralelno trenirao i fudbal i atletiku, imao si zapažene rezultate i sa “bubamarom”?
– Tata je takođe trenirao u Crvenoj zvezdi, bio je u grupi sa Nenadom Stekićem, trenirali su kod Aleksandra Marinkovića, jednog od najvećih trenera na ovim prostorima. Vodio je mene i brata Aleksu uvek sa njim na treninge, tako da sam još tada počeo sa atletikom, iako nije baš čest slučaj da dečaci krenu rano na atletiku kao što je slučaj sa devojčicama. Verovatno je kod mene presudila ta urođena ljubav prema “kraljici sportova” pa sam i dalje tu – rekao je član AK Crvena zvezda.
– Iskreno, ne sećam se baš prvih treninga, ali se sećam prvih takmičenja. Tada je postojao Dečji maraton, koji se održavao u Zoo vrtu, tu sam bio drugi… Sećam se i takmičenja u Zvezdinom tunelu, tada nismo imali Atletsku dvoranu, pa smo zimi trenirali u tunelu.
Pored odličnih rezultata u sportu Strahinja beleži uspehe i na drugim poljima, student je Ekonomskog fakulteta u Beogradu i ostalo mu je još nekoliko ispita do kraja, a nada se da će do kraja godine uspeti i na tom polju.
– Prve tri godine sam davao u roku i bio na budžetu, a onda su ozbiljniji treninzi, pripreme i takmičenja malo uzeli maha u prethodnim godinama. Zato sam malo zastao i možda izgubio motivaciju, ali sam već početkom godine počeo da skidam jedan po jedan ispit i nadam se da ću do kraja godine stići do kraja – siguran je Strahinja.
