Mogućnost prijavljivanja nasilja postoji i sada, i to nije ništa novo, pojašnjava za “Vesti” Vesna Dejanović, rukovoditeljka programa Zaštite dece pri Unicefu, kako mališani već imaju mogućnost da prijave svakog ko vrši nasilje nad njima, uključujući i roditelje.
– Najava zabrane telesnog kažnjavanja, neopravdano je u medijskim napisima i javnim debatama, stavila težište na prijavljivanje i posledično kažnjavanje roditelja. Nažalost, manje pažnje je usmereno na razvojnu i podsticajnu prirodu ove zakonodavne norme, a to zapravo predstavlja pravu novinu – pojašnjava naša sagovornica.
Ona ukazuje da su 62 zemlje, ili gotovo trećina članica Ujedinjenih nacija, uvele potpunu zabranu fizičkog kažnjavanja i da nema dokaza da je taj potez doveo do porasta prijava roditelja od strane dece.
– Ono što dokazi nedvosmisleno potvrđuju je da su zakonodavne promene i prateći programi podrške doveli do značajnog smanjenja izloženosti dece nasilnom disciplinovanju i značajno manjeg procenta odraslih koji veruju da je telesno kažnjavanje potrebno za odgajanje, odnosno disciplinovanje deteta – priča nam Vesna Dejanović.
Upitana šta govori podatak iz istraživanja Unicefa, prema kojem je više od dve trećine od 1.186 ispitanih roditelja, bilo psihološki agresivno prema detetu bar jednom tokom prethodne godine, odgovara da su ti nalazi su prilično zabrinjavajući, zbog toga što su posledice takvog nasilja takođe štetne za rast i razvoj deteta.
– Ako znamo da su roditelji, koji su psihološki agresivni prema svojoj deci, u većem riziku da primenjuju i telesno kažnjavanje, možemo indirektno da zaključimo da je telesno kažnjavanje češće prisutno nego što sami roditelji izveštavaju. Ukazuje da osim što donosi samo kratkoročne efekte, i psihološko i telesno kažnjavanje izazivaju bol, poniženje i strah, a to nisu dobre osnove za formiranje zdravog roditeljskog autoriteta i odnosa poverenja sa decom – priča nam.
Nasilnom disciplinskom praksom, kako ističe, zapravo učimo dete da je sasvim prihvatljivo udariti ili vređati onoga koga voliš, onoga sa kim se oko nečega ne slažeš ili slabijeg od sebe.
– Kada dete usvoji ovakav model u porodici vrlo lako ga prenosi i na druge situacije i odnose sa drugim osobama. Današnji roditelji koji su u detinjstvu imali ovakvo iskustvo znatno češće i sami nasilno disciplinuju svoju decu. Govorimo dakle i o transgeneracijskom prenosu nasilnih modela. Zbog toga je i dugoročno jako važno da uložimo napor u promenu postojeće prakse – navela je naša sagovornica.
Ona kao dobru i ohrabrujuću okolnost vidi to što podaci pokazuju da je više od 90 odsto roditelja u Srbiji saglasno sa stavom da nasilno disciplinovanje nije dobro.
– Takođe, ohrabruje da tokom godina postepeno pada procenat dece koja imaju iskustvo nasilnog disciplinovanja. To nam sve govori da su roditeljima potrebni dodatni podsticaj i podrška – zaključila je Dejanovićeva.
Međunarodna obaveza
– Najavljenim izmenama, Srbija ispunjava brojne međunarodne obaveze, uključujući i one u odnosu na preporuke Komiteta za prava deteta kojima se izričito zahteva eksplicitna zakonodavna zabrana telesnog kažnjavanja, kao i prateći programi podizanja nivoa svesti i promocije nenasilnih vaspitnih praksi. Zabrana telesnog kažnjavanja je takođe u jasnoj vezi sa dostizanjem ciljeva održivog razvoja, a usvajanje i sprovođenje Nacionalne strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja sadržano je u Pregovaračkom poglavlju 23 vezano za proces pridruživanja EU. Akcioni plan, uz navedenu strategiju koju je usvojila Vlada Srbije u maju 2020, predviđa, između ostalog, i uvođenje zabrane telesnog kažnjavanja – kaže Vesna Dejanović.
