Na tezgama je pored brvnara svoje proizvode izložilo desetine zanatlija.
Pred posetiocima opanke je pravio stari opančar Milovan Petrović, brkajlija iz Brajkovca kod Lazarevca, s neizbežnom šajkačom na glavi. Đon je od goveđe, a oputa od teleće i kozje kože. Pomagao mu je Dejan Milosavljević, koji bi trebalo da sačuva zanat.
– Nedavno sam bio u Ulmu. Često putujem sa beogradskom turističkom organizacijom i pokazujem da je zdravije nositi opanke nego obuću od plastike i gume. Ko nosi opanke, nema ravne tabane – priča nam Dejan.
Kosta Starčević iz zlatiborskog sela Ravni priča o svojim drvenim stolicama kao da su poslednja reč tehnike.
Med i kačamakNa vašaru je bila izložena rakija iz ovog kraja, med, proizvodi od voća, liciderska srca, kačamak od heljdinog brašna se kuvao u bakraču, pravila se jufka, prodavao se zlatiborski beli mrs, pa ne čudi što Saša Srećković iz Etnografskog muzeja iz Beograda smatra da je vašar u Sirogojnu jedan od najznačajnijih događaja ove vrste u Srbiji. |
– Stolice od suve bukovine koje pravim mogu da traju dva veka. Neuništive su, jedino možete da ih izlomite preko nečijih leđa. Iako su drvene, kad na njima sedite leđa ne bole, na njima mogu da sede i oni najdeblji bez ikakve brige, a koštaju samo 1.300 dinara – hvali svoju robu Kosta.
Nada i Vladan Jolić napustili su Užice i u selu Zbojštica već desetak godina izrađuju tronoške, natege, drvene kačice i podmetače. Vladan je zadužen za obradu drveta, a Nada ukrašava suvenire.
– Tronoške i drugi naši proizvodi su nam pomogli da izdržimo decu na fakultetu. Dva sina su već diplomirala, a pri kraju studija je i treći sin – pričaju Jolići.
I Pribojac Slobodan Kojović je iškolovao decu uz pomoć zanatskog umeća, a nekad je radio u FAP-u koji je napustio zbog slabe zarade.
– Pravim gusle, grabulje, flaše pletenke, suvenire od tisovine. Da nije bilo ovog zanata, troje moje dece ne bi završilo fakultete – kaže Kojović kome u poslu pomažu ćerka Biljana i sin Radoš.
Miladin sa Golije i njegov sin Ilija u firmi Smreka bave se starim narodnim graditeljstvom dinarskog stila. Ovim poslom bavio se i Miladinov deda Mitar Mirković.
– Odsečem golijsku smreku, pa je obradim na tradicionalan način. Pravim delove za brvnare i po želji ih sklapam. Pored kuća, pravim vodenice potočare, vajate, ambare i drveno pokućstvo. Vodenica potočara je božji dar. Pokreće se snagom vode i melje žito za hleb. Starovlašku kuću napravim za jednu sezonu, a ona traje najmanje 100 godina. U njoj nema nijednog eksera, hemikalije ne upotrebljavam, sve je ručno sklopljeno – priča nam Miladin dodajući da sin Ilija ima već znanje kalfe i da je zavoleo ovaj zanat.
Radovanovići iz Pilice, otac Milorad i sin Mladen, već su sedma generacija koja izrađuje čuture koje izvoze i u Australiju, a pored njih izrađuju i čanke, činije, ćase, kašike. Milan Pavić iz Gorjana kod Užica ručno plete korpe od vrbovog pruća. Milka i Rade Savić iz Mirosaljaca kod Arilja prave narodnu nošnju. Spasa Jovanović, nastavnica hemije u školi u Sirogojnu, veze peškire, maramice, stare kuvarice.
– Učiteljica me je naučila da vezem. Želela bih da svoje znanje prenesem mlađim, ali njih više zanimaju kompjuteri – kaže Spasa.
Snežana Tomić, savetnik u Starom selu, ističe da se na ovakvim okupljanjima čuvaju stare vrednosti i na taj način zanati nastavljaju da žive.
