Nešto, da, odgovori Svevišnji. Ali, dodade, nismo ludi da radimo ko Hrvati, pa da DRŽAVA PLATI UMESTO ŠTEDIŠA.
I u pravu je, svaka mu je ka u Njegoša. Jer, nije država tu da pomaže gologuziju, ima koga Gospodar da okači na budžetsku sisu – Er Srbiju, Fijat, uskoro i Esmark… To je, bratac, ulaganje u budućnost, koga zabole za naivce koji su verovali bankama. Ko im je kriv što su poverovali u ono – samo lezi i raširi noge, neću ti ništa.
Naš vođa u ovom stavu ima brojne saveznike, što svoje podguznjake od kojih se to i očekuje, preko tzv. ekonomskih eksperata sa državnih jasala, do brojnog zluradog naroda koji više voli da komšiji crkne kredit, nego da se njemu oteli kamata.
Mora da nam bude gore, da bi nam, jel' da, bilo bolje, ponavlja nam Glavni kao papagaj i mi se oduševljeno slažemo. Ali, ko će dočekati to blagostanje, da neće, ne dao Bog, kao u Domanovićevom "Vođi", mudri slepac odvesti sve u ambis, mlatarajući levo i desno belim štapom za koji zabludelo stado misli da je putokaz?
Pošto je mudro zaključeno da je svako kovač svoje sreće, pa shodno tome i svoje nesreće, i da država nije odgovorna ako banke neprimetno izvuku keca iz rukava, preporučeno je da svako, prema svojim mogućnostima – sedne i plače.
Kad se isplače, da stan koji je i dosad jedva otplaćivao, lepo vrati. I mirna Bačka. Jel to nešto teško, majku mu?
Zanimljiv je fenomen ta država Srbija. Umesto da, po Kardeljevoj zamisli, vremenom odumre, ona sve mlađa i jača. Porasle joj dve glave, pipke još više niko i ne broji, polako i sigurno izrasta u pravo čudovište.
Tako reći, u ljudoždera.
Idući svetlim stazama Mlađe Dinkića, koji je zabo prvu, ali ključnu, bankarsku lopatu u naš sadašnji grob, Vođa nije bio gadljiv na ideje svojih prethodnika. Naprotiv. Baš mu je dobro leglo da saopšti kako su mu nejake ruke vezane, a vezale su ih one lopuže što nekad vladaše, za razliku od njega, protiv interesa naroda.
On je bandite u odelima bankara, avaj, samo nasledio od Mlađe i njegovih žutih kompanjona. Kao što je od Đilasa nasledio most i bus-plus. Nasledio je, doduše, i narod, ali građanstvo je po definiciji zadnja rupa na svirali. Ono služi za varanje, dranje, ceđenje i poslednje kape masti, kao i ostale hirurške intervencije na koži sirotinje raje.
Ali, ko to kvari idilu? Neki Saša Janković, kobajagi zaštitnik građana, a ustvari rušilac ugleda vojske, branilac policijskih batinaša i autor zlobne tvrdnje da su nestašna braća, Mali i Veliki, dobili batine jer su prvi započeli kavgu.
Zvaničnom vojnom keramičaru se zaštitnik gadi, a njegovom vrhovnom šefu bi bio i smešan da ne čačka po porodičnim svetinjama. Zaista, g. vajni zaštitniče, treba li dosoljavati rane čoveku kome su zlikovci i identitet ukrali, tako da više ni sam ne zna koga su žandarmi lemali: njega, ili nekog drugog.
Štediše, koliko vidimo, nemaju zaštitnika, jer je kocka, reče ministar Vujović, gadan porok koji ne treba da leči država.
Štediše, ranjive kao puževi golaći, vape: hleba, hleba, gospodaru, ne videsmo davno hleba!
Ali…
"Stoji aga, gorsko zvijere,
gvozden stupac,
kamen tvrdi…"
Na putu u bolju budućnost ne sme da bude emocija, zna to naš Smail aga. Ma koliko to glava koštalo, ma koliko ucveljenih i ojađenih ostalo kraj tog paklenog puta ka raju.
