Da li sadašnjim mladim generacijama u Srbiji preti slična sudbina i hoće li se ove godine zvanični Beograd, kao lane sa Njegošem, ponovo obrukati na stogodišnjicu od početka Velikog rata? Da ima mesta za ovakvu zapitanost više od svega govori podatak o nepostojanju celovitog i osmišljenog zvaničnog programa obeležavanja najtragičnijeg i najponosnijeg perioda u srpskoj istoriji. Mnogi detalji o baš-me-briga odnosu prema srpskim spomenicima samo pojačavaju utisak da će nam u godini slavnog jubileja prvo glave doći mangupi iz naših redova, a tek posle revizionisti istorije iz sveta.
Jasno je da će obeležavanje stogodišnjice biti u senci očuvanja naših odnosa sa birokratijom iz Brisela, kao što je i centralna proslava značajnog datuma u Parizu još od 1998. u funkciji gajenja suživota u EU sa poraženima iz tog rata. Nekada su Širak i Miteran ispred Trijumfalne kapije prilazili postrojenim malobrojnim soluncima i razgovorali sa njima, a Srbi su sa svojim zastavama i ponosom bili u ešelonu na počasnom mestu, tik iza domaćina. Od 1999. kada su nas bombardovali naša obaveza da čuvamo sećanje i svetinje na ovo vreme, postala je tim veća.
Kao što nekadašnji srednjoškolci ispred spomenika braniocu Termopilskog klanca nisu ništa znali o Zejtinliku, tako danas masa Srba nikada nije čula za srpsko vojničko groblje koje je veće od Zejtinlika, a preti mu zatiranje. Reč je o stratištu austrougarskog logora Jindrihovice u Češkoj, 20-ak kilometara od Karlovih Vari, gde je među žrtvama nekoliko naroda sahranjeno i 8.700 Srba, skoro 1.500 više nego na Zejtinliku. Budući da ističe 100 godina, pojavljuju se interesenti koji bi da zemljište otkupe i promene namenu.
Vidoje Golubović i Slavoljub Stojadinović istražili su gotovo sve u vezi s ovom lokacijom i zahvaljujući njima krivica nebrige koja pada na pleća potomaka, postala je još veća: o srpskom groblju u Jindrihovicama brine Dejan Ranđelović, koji živi u Karlovim Varima, kao što je o srpskom vojničkom groblju u Tijeu pored Pariza brinuo naš čovek svima poznat kao Rade Četnik; zahvaljujući Ranđeloviću, utvrđeno je da do danas u neekshumiranim masovnim grobnicama u okolnim šumama leži još oko 1.600 interniraca jer navodno nije bilo mesta, a o njima naše diplomate nisu znale ništa.
Potpisnik ovih redova pokušavao je u više navrata da skrene pažnju javnosti i zvaničnicima da Mauzolej na Vidu nikada nije završen, da nedostaju biste dvojica vojnika na ulazu, prema originalnom projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova, ali je sve bilo zalud. Čini se kao da brigu o nekada obnovljenim svetinjama, uključujući i ovu na Vidu, prekriva rutina i već dežurno "za bolji odnos nema para". A ni volje.
Teško je očekivati da je zvanična Srbija raspoložena i u stanju da se otrgne od ovih manifestacija samoporicanja, čak i na stogodišnjicu. Ipak, činjenica da su srpski doprinos Prvom svetskom ratu i albanska golgota ostali neukaljani aktuelnom moralnom prljavštinom, obavezuju na sve kako nas ponovo ne bi prekrilo dugo ćutanje o srpskim mučenicima. Jer, u razumevanju istorijskih događaja uvek se nađe korisna veza između istorijske prošlosti i stanovišta sadašnjosti. Pogotovu ako ne želimo da nam se istorija ponovi. Ako već neće država, uvek su tu pojedinci!
