Marko Čančar je rođen 12. decembra 1995. u Novom Sadu, ali je prve fudbalske korake napravio u Engleskoj, gde je njegov otac Aleksandar završio golmansku karijeru kao član Lejton Orijenta. Prvi klub Čančara juniora bio je Harold Hil, da bi posle dve godine treniranja njegov talenat među stativama postao toliko očigledan, da su ga u svoje redove pozvali skauti Čelzija.
– Posle šest nedelja treniranja s plavcima morao sam da odustanem, na moju veliku žalost. Putovanje automobilom, svakog dana po 70 milja, bilo je prenaporno i za moje roditelje i za mene, tako da sam morao da sačekam poziv drugog velikog kluba – kaže talentovani Marko Čančar.
Na novu priliku nije dugo čekao jer se iste godine desetogodišnjem dečaku i njegovim roditeljima javio Vest Hem (omladinska škola nosi naziv Akademija fudbala), s ponudom za ugovor o stipendiranju. Daljina nije bila prepreka, tako da se na akademiji popularnih "čekićara" zadržao do 2010. godine. Punih pet sezona trajalo je školovanje u Vest Hemu, a onda se pre četiri godine ukazala prilika da brani gol Kristal Palasa.
|
Otac i trener i skaut
Holender na ceni |
– U Palasu sam branio dve godine, sve dok me moj trener iz Vest Hema 2012. godine nije pozvao da se vratim. Nisam mnogo razmišljao, iako su se u međuvremenu pojavile i neke druge opcije. Vest Hem osećam kao svoj klub, tu i danas treniram, a branim u Biliriki Taunu, u kome moj otac trenira golmane.
Čančar kaže da su mu najveći plusevi brzina i tehnika, igra nogom, ali i iskustvo koje je prikupio igrajući protiv vršnjaka iz Arsenala, Totenhema, Liverpula i ostalih velikih engleskih ekipa.
– Ne bojim se greške, iako ih gledaoci najlakše uočavaju kod golmana. Pokušavam da ih ispravim radom i razgovorima s trenerom, da učim na njima. Mnogo korisnih saveta dobijam i od oca. Da nije bilo njega, sigurno nikad ne bih stao na gol. On je najzaslužniji što sam danas na pragu profesionalnog bavljenja fudbalom jer mi je uz velika odricanja pomagao u treninzima, prenosio znanje, bio uporan tokom svih ovih 10 godina mog treniranja i školovanja. Mislim da sam došao do trenutka kad je, uz naporan rad, potrebno imati i malo sreće da bi se došlo do dresa sa brojem jedan u nekom velikom klubu. To je svima cilj kad počnu da se bave fudbalom, pa i meni. Razmišljam i da upišem fakultet jer sam završio koledž, ali fudbal ima prednost.
Mondijal u Brazilu je afirmisao nekoliko sjajnih golmana iz latinoameričkih ekipa, a Čančaru je poslužio da se još jednom uveri u tačnost očevih reči.
– Golmani su danas centralne figure na terenu. Moj otac je oduvek govorio da postoji 100 razloga što baš mi imamo broj jedan na leđima, a sad počinjem da shvatam šta je mislio kad je to rekao. U Engleskoj se nedovoljno dobro radi sa mladim golmanima. Treneri su staromodni, treninzi jednolični i svi traže golmana sa 15 ili 16 godina od dva metra. Drugi problem je broj golmana u timu jer ih mnogo dolazi na probe, tako da se minutaža na mečevima deli između njih četvorice, pa čak i petorice, što je premalo da bi se treniralo i napredovalo – kaže mladi Čančar.
