Aleksa Šantić, pesnik, prevodilac, tvorac neprevaziđenih pesama “Emina” ili “Ostajte ovdje”, ovaj svet napustio je pre stotinu godina, 2. februara 1924. u rodnom Mostaru.
Šantić, rođeni poeta, stasao je u uglednoj, dobrostojećoj mostarskoj porodici posvećenoj unosnim trgovačkim poslovima. Sva usmerena na tradicionalno, postojeće, osim na sticanje, kuća u kojoj je odrastao nikako nije bila udoban prostor za elegičnog pesnika bez mnogo smisla za svakodnevicu.
Imao je desetak godina, sasvim dovoljno da dobro upamti, u vreme kada su austrijske trupe, po odredbama Berlinskog konresa 1878. okupirale Bosnu i Hercegovinu. Promene koje su lokalni muslimani uglavnom doživeli kao kataklizmu, nisu ravnodušnim ostavile ni lokalnu srpsku zajednicu. Bilo je bunta, krvi, mrtvih.
Neka vrsta zajedništva koja se tada mogla osetiti krasila je Aleksu Šantića sve vreme, do kraja života.
Kako se vidi i iz njegovog literarnog stvaralaštva, uvek je zagovarao svakovrsnu saradnju pa i jedinstvo, nezavisno od konfesije. Zajednička držva stvorena 1918. bila je stoga ostvarenje njegovih najsmelijih snova.
Od dečačkih dana radio je u porodičnoj trgovini, predano i disciplinovano, otuda je upućen na školovanje u Trst, vodeću luku, pomorsko i trgovačko središte države Habzburga. Stručno obrazovanje ubrzo nastavlja u Trgovačkoj akademiji u Ljubljani. Nije se međutim dugo zadržao.
Nejako zdravlje dobrim delom je odredilo njegov život. Još tokom školovanja u Ljubljani, bolest ga je ophrvala. Bolesnih pluća, najbolje se osećao u suvoj Hercegovini, a čim bi se zaputio u severnije krajeve veća vlažnost vidno mu je otežavala stanje.
Kako je vreme odmicalo, iako se bavio poslovima kakve je porodična tradicija nametala, provodeći dane u trgovini, sve više vremena mu odvlače knjige, periodika, literarna okupljanja. Upamćeno je da je u lokalu u kojem je radio, između najrazličitijih roba poluskriveno držao, pomalo prikrivao, od drugih i od sebe, knjige, časopise, štampu, malobrojnu, do koje je mogao doći u zabačenom Mostaru.
Banalnost svakodnevice, ma koliko materijalno osigurana, bila je za njega teret. Poslove i zaradu postupno zapušta, na užas bližnjih, pa i čaršije, sve više doživljavan kao čovek “mimo sveta” i utvrđenih normi.
Porodica je odbila da odobri njegov životni izbor, pošto je izabranica bila rimokatolkinja.
Nesrećna ljubav kojoj se protivio i stric, tada starešina kuće, odnosno svekolikih porodičcnih poslova, i majka, stariji brat takođe, odredila ga je. Pretežniji razlog verovatno se nalazio u činjenici da je poticala iz skromne kuće, ne samo inoverene i doseljeničke.
Pošto nije imao snage da se odupre, ostaće zanavek neženja.
Porodica u kojoj je doživljavan kao “čovek u oblacima” teško će, i tek vremenom, prihvatiti veličinu njegovog književnog stvaralaštva, nakon niza objavljenih knjiga i sveopšteg uvažavanja koje ga je, kao literatu, okruživalo.
Književni krug u kom se kretao oko lokalnog lista “Zora”, koji je pokrenuo zajedno sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem, postao je znamenit daleko van okvira rodne Hercegovine.
Osnivač je takođe društva “Gusle”, verovatno središnjeg mesta okupljanja onovremenih mostarskih Srba.
Kao literata, Šantić je stasao pod utiskom Branka Radičevića, i posebno Vojislava Ilića i Jovana Jovanovića Zmaja.
Voleo je takođe nemačku liriku, sasvim izuzetno Hajnriha Hajnea, kog je široko prevodio.
Izgradiće potom postupno vlastiti pesnički izraz karakterističan po elegičnim motivima i rodoljubivim temama.
Mimo godina i slabašnog zdravlja, pokušaće 1912, pošto je izbio Prvi Balkanski rat, da se priključi kao dobrovoljac srpskoj vojsci.
U Beogradu mu je neskriveno rečeno da je njegova “glava preskupa za front”.
Srpska kraljevska akademija primila ga je u svoje članstvo februara 1914. godine.
Pošto je izbio Prvi svetski rat 1914, uhapšen je, zajedno sa drugim istaknutim Srbima.
Proteran iz Mostara, za mesto konfinacije određen mu je Konjic.
Suočen sa sudskim procesom, pošto je optužen zbog davno objavljenih pesama, bavio se pomalo mimikrijom, negirajući antiaustrijski stav.
Imao je ipak sreće da dočeka oslobođenje i ujedinjenje krajem 1918. Bilo je to ostvarenje njegovih najsmelijih snova.
Poslednje godine života, prvih pet godina postojanja zajedničke države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako teško narušenog zdravlja, proveo je okružen opštim uvažavanjem, uglavnom “puna srca”.
Sa druge strane, mučila ga je oskudica, podeljena osećanja, porođajni bolovi nove države, vidna socijalna problematika, nerešen lični status.
Staro porodično bogatstvo, što se njega tiče, odavno je nestalo.
Njegovi bliski, dugogodišnji saradanici i na polju literature i na terenu nacionalnog rada, poput Atanasija Šole ili Jovana Dučića zaposeli su posle 1918. visoke, lukrativne pozicije.
Iako mu je nova država nudila udobne položaje, on ih je odbacio. Dodeljena mu je najzad penzija. Iako nevelika, ona je ipak značila nekakvu sigurnost.
Ophrvan bolestima, ne samo tuberkulozom, ovaj svet napustio je 2. februara 1924.
Iskreno ga ožalio, i ispratio, čitav Mostar. Imao je 55 godina.
