Priču o Milomiru Glavčiću, koji je svom zavičaju, svom potkopaoničkom kraju do sada darovao više od šest miliona evra, možete početi bilo kako, ali uvek ćete u njemu prepoznati jednog dečaka iz bajke koju je pročitao u trećem razredu osnovne škole. Ovako to u svojoj autobiografskoj knjizi "Trn u nozi na dugačkom putu" opisuje Milomir:
– Jedna od tih bajki bila je o dečaku bez oca i majke koji je vrlo siromašno živeo sa svojom bakom. Živeli su vrlo oskudno i bili više gladni nego siti. Jednoga dana, vraćajući se iz škole, umoran i gladan, dečak sede na jedan panj da malo predahne, pa poče da pretura po torbi, da li je bar neka mrvica hleba ostala negde na dnu. Prevrtao je i prevrtao po torbi, pa je onda okrenu naopačke i počeo da je istresa. Odjednom iz torbe ispade sreća koja se zvala Džin. Džin upita dečaka – zašto je tužan i kako bi on mogao da mu pomogne. Dečak, onako gladan, odgovori da bi voleo da ima dosta hrane, da se lepo obuče i da živi u lepoj i toploj kući. Džin mu reče da će da ispuni sve tri njegove želje i da će ga poslati u Kanadu, gde po ulici hodaju pečeni prasići, po nebu lete pečene kokoši, a na uglu svake ulice stoje ljudi koji dele raznovrsnu hranu i kolače. Kuće su im lepe i tople i sve je kao u raju.
Ulice za sećanje na dobrotvora
U gradu Nijagara Fols, u naselju Dirfild, izgrađenom pre pet godina, četiri ulice nose imena porodice Glavčić.
Uskoro će u istom kvartu jedna ulica poneti i ime najslavnijeg Srbina na planeti Milomira Glavčića. Time se Nijagara Fols koliko toliko odužila Milomiru za sve što je do sada uradio za razvoj ovog turističkog gradića pored čuvenih Nijagarinih vodopada.
– Zemljište na kome se nalazi pomenuto naselje i ulice kupio sam davne 1962. – kaže Milomir. Pored mog imena i moje supruge Armeline želeo sam da u trajnom sećanju ostane i ime moje pokojne sestre Desanke, s kojom sam proveo najteže dane bosonogog detinjstva i siromašne, mučne, ali lepe mladosti.
Odavde, iz Kanade gledajući, ne bi ništa falilo ni da Beograd jednu ulicu nazove po Milomiru Glavčiću.
– Do rata, radio sam u Beogradu, u Ulici Francuskoj 61, kao šegrt u Metalostrugarskoj radnji…
Povoda da se Milomiru da jedna ulica u glavnom gradu Srbije ima na pretek.
– Verovatno me ova priča opsenila – seća se tog vremena Milomir Glavčić, jer sam i ja bio siroče, više gladan nego sit, pa sam se pitao, onako za sebe, da li je moguće da postoji tako nešto i da li ću ja ikada imati šanse da odem u Kanadu i tamo živim.
Kada su se u logoru u Italiji odlučivali gde ko želi da ide, Milomir je bio više nego jasan.
– Znam da tamo po ulicama ne hodaju pečeni prasići, niti po nebu lete pečene kokoške, ali hoću da idem u Kanadu.
Protekle nedelje, vidno raspoložen primao je rođendanske čestitke u Nijagara Folsu.
U obećanoj zemlji hodao je "sa trnom u nozi" i pored velikih iskušenja obogatio se, ali nije zaboravio svoj zavičaj, koji je svih ovih godina nesebično pomagao.
Reći će protekle nedelje u pero reporteru "Vesti" i ovo:
– Siromah sam bio, al' sam se malo obogatio, sa željom sirotinji i mom narodu dadoh, i ja opet siromahom postadoh.
Suze za Srbiju
Dobio je Milomir Glavčić najviša priznanja Eparhije žičke i opština Raška i Kraljevo. Povodom Dana državnosti predsednik Srbije Tomislav Nikolić ga je ove godine odlikovao Sretenjskom zlatnom medaljom za humanost i dobročinstvo.
Pre četiri godine, prilikom posete patrijarha Irineja Kanadi, vladika Georgije, episkop Eparhije kanadske SPC, uručio mu je Orden Svetog Save, najviše priznanje SPC.
Tom prilikom, reporter "Vesti" je svedok, Milomir Glavčić nije krio suze. Ubeđeni smo da su to bile suze za Srbiju, koje nije video toliko decenija.
A Milomir Glavčić je zaista pomagao zavičaj i šakom i kapom. Dva puta godišnje šalje pare rodbini i onima koje njegov sinovac Radoje Glavčić, u koga ima veliko poverenje, naznači kao nevoljnike. Javi, tako Radoje, da treba vodovod, dom kulture, most, Milomir odmah šalje pare. Za novi Dom kulture u Jošaničkoj Banji, koji se po njemu zove, poslao je 260.000 dolara, za most preko Ibra u Kraljevu, u naselju Ribnica, koji takođe nosi ime Milomira Glavčića, pre tri godine zajednički su otvorili predsednik Srbije Tomislav Nikolić i tadašnji kanadski ambašador u Beogradu Roman Višeuk, najveći srpski dobrotvor današnjice poslao je milion evra.
– Uz Spasića, Kolarca, Igumanova i kapetana Mišu, zlatnim slovima ispisujemo i ime zadužbinara Milomira Glavčića – rekao je tom prilikom Tomislav Nikolić.
Pomaže, ponavljamo, Milomir Glavčić sve one koje mu pismeno predloži njegov sinovac Radoje, dakle i rođake i bolesne i ostarele i usamljene i dobre đake, pomaže u izgradnji crkava, vodovoda, puteva, pomaže i književnike i slikare – ali ima jedan jedini uslov: da ne kude, ma kakvi bila, vlast i državu!
Milomir Glavčić se svojim vizionarskim delovanjem i mukotrpnim radom obogatio u Kanadi ostvarivši san onog siromašnog dečaka iz bajke, koju je pročitao u trećem osnovne, ali nikada, ni u snu, nije zaboravio zavičaj iz koga je kao gladno dete krenuo u veliki beli svet.
Međutim, od 1947. kada je iz vojske tadašnje FNRJ pobegao preko Prespanskog jezera u Grčku, nikada ponovo nije kročio na tlo svoje voljene Srbije.
Na pitanje novinarke "Vesti" Gorane Gligorević iz Toronta – zašto za sve ove godine nikad niste posetili Srbiju? – u razgovoru objavljenom prošle godine Milomir Glavčić je odgovorio:
– Nisam nikakav kriminalac, nisam se bojao, mogao sam da idem kud sam hteo. Kritično je bilo ranije jer sam dezerter iz vojske, ali to je prošlo. Znaš, čovek uđe u biznis, nije to bilo lako, to ti je "ili radi ili umri", što kažu Englezi. Trebalo je dugo vremena da se digneš na noge.
Možda bi Milomir Glavčić ipak došao u Srbiju kada bi ga neko iz vrha vlasti zvanično pozvao. Ubeđeni smo da bi crveni tepih na Andrićevom vencu u Beogradu, kojim bi koračao Milomir Glavčić, bio prava mera za najvećeg srpskog dobrotvora današnjice.
Od Popa do Fronthila
Milomir Glavčić rođen je 6. decembra 1924. godine u zaseoku Pope potkopaoničkog sela Kovač u blizini Jošaničke Banje. Kao dete ostao je rano bez roditelja, oca Dobrivoja i majke Save. Kao siroče sreću je potražio u Beogradu, gde ga je dočekao rat. Pobegao je iz armije u Grčku, zatim se obreo u logoru u Italiji i na kraju je postao građanin Kanade. Oženio se Italijankom Armelinom, sa kojom ima sina Mihajla i kćerku Jovanku. Sa suprugom Armelinom živi u Fonthilu, blizu Nijagarinih vodopada.
