U Marijinskoj bolnici u Sankt Peterburgu, 13. jula 2019. u svojoj 84. godini umro je Viktor Sosnora, jedan od najpoznatijih i najuvaženijih pesnika, ne samo u Rusiji nego i u svetu.
Poslednji od onih koji su savremenike povezivali sa velikom ruskom literaturom — od „Slova o pohodu Igorovom“ do kraja XX veka. Legendaran od samog pojavljivanja, bio je i ostaće u sećanju kao samosvojna i pomalo tajanstvena figura, uvek iznad i izvan svekolikih plakata i programa. Bio je duhovni srodnik Hlebnjikova, Zabolockog i Cvetajeve, šezdesetnik, osvajač novih prostora jezika, čuvar njegove riznice od nasilnih intervencija, branilac od nanosa koje su burna vremena njegovog zemnog bitisanja neminovno nosila sobom.
Kao pesnik osobenog senzibiliteta i muzikalnosti i kao erudita — vladalac stečenih i doslućenih znanja koje je na originalan način uprezao u stih, plenio je čitalačku publiku čak i onda kada možda nije bio do kraja pročitan i shvaćen. Oko njega se vrlo rano stvorio krug sledbenika i poštovalaca, posebno među slušateljstvom koje je imalo prednost i zadovoljstvo da neposredno prisustvuje govorenju poezije u čuvenom, sosnorijanskom, maniru.
Rođen u Alupki, na Krimu, otac mu je bio cirkuski akrobata, a majka inženjer. Porodica se ubrzo preselila u Lenjingrad gde je budući pesnik, tada još dečak, preživeo je strašno vreme blokade, a odmah posle nje i dane nemačke okupacije na jugu Rusije. Preživeo je, dakle, i neljudski užasne dane gladi i scene rata, kao što je privođenje u Gestapo, nemačko zarobljeništvo i prisustvovanje streljanju partizanskog odreda koje mu se odvijalo pred očima.
Iz Velikog rata izišao je kao “sin puka”. Preživeo je i postao princ avangarde, danteovskog profila i introvertnog smeška, žrec poezije koji će nas u svojim poznim godinama opomenuti da je bolje “govoriti ne o poeziji, nego o poetici, jer “poezija je suviše široko korišćen termin, poezija je sve – i priroda, i utisci, i ljubav, i snovi, i java, i brzina, i sunce, i tama – može se nabrajati bez kraja, i slovesnost, i odsustvo govora”.
Prva njegova knjiga zvala se “Januarski pljusak”, a poslednja – “Motivi Teognida. Eneada”. Između njih je čitav niz poetskih i proznih dela: “Triptih”, “Kristal”, “Povratak moru”, “Remont mora”, “Kuda si pošao? i gde je okno?”, “Stihova više neće biti”, “Flauta i prozaizmi”, “Vrata se zatvaraju”, “Poslednji metak”, “Leteći Holanđanin”, “Gospodari i sudbine”, “Kula”, “Dan zveri” i druge. Jedan od njegovih sledbenika i vernih pratilaca, Vjačeslav Ovsjanikov, napisao je knjigu “Šetnje sa Sosnorom” u kojoj se nalaze besede i dragoceni dnevnik života i rada velikog stvaraoca.
