Panorama pred nama se otvara kao u vesternima Džona Forda, tu je veličanstveni stenjak, smerom zapad-istok, sitno rastinje, prošarano siparima, gore nebo i gluva tišina, samo još da na zaravnjenu stenu izbije jahač, pogleda dole… i eto ga, eto početne napetosti koja prikiva našu pažnju za dalji tok radnje… Ali, nema jahača. Sve stoji, ništa se ne kreće. Samo more tišine i vrela sunčeva kugla u akvamarinskom plavetnilu južnohercegovačkog neba nadnosi se nad berkovićke Hateljske grede – i ovu stenu – na koju oni dole iz Dabarskog polja, čobani i ratari, ipak često pogleduju. Zašto? Zbog čega?
|
Bolji časovnik ne treba |
Zato što je ova stena, zvana Crvenjuša, najpoznatiji hercegovački prirodni sunčani sat! Od davnih dana… A, evo, između ostalog, i kako.
Prvi sat u berkovićki kraj, ispričao nam je Sava Đurica, doneo je jedan "Amerikanac" baš iz sela Hatelja. Nije to, naravno, bio pravi Amerikanac, nego meštanin njihov iz Hatelja, koji se vratio u zavičaj posle mukotrpnog rada u Severnoj Americi na početku prošlog veka. A sat? Sat je bio zlatan – i što je još važnije pokazivao je tačno vreme. Malo podozriviji rođaci proverili su brzo onu Amerikančevu spravu – na steni Crvenjuši!
I, gle, sve se poklopilo: skazaljke zlatnog sata su se poklopile na broju 12, u trenu kad su sunčeve zrake tako pale da je stena Crvenjuša potamnela. Sumnje nije bilo, američki sat bio je ispravan!
Ne zna se, međutim, ko je i kad stanovnicima Hatelja, sela nadomak naselja Berkovići (sada, evo, konurbacijom spojenog u jednu celinu s njima), kazao da je "tačno podne kada sunce "proizvede sene" u žlebovima na steni.
Međutim, reći će nadalje Sava Đurica iz Hatelja, takvo čitanje vremena od onih davnih dana do danas prenosilo se sa dedova na unuke i taj Dabarski kameni sat (zovu ga tako i po Dabarskom polju, koje se pruža dole ispod stenovitog krečnjačkog lanca) odvajkada je bio orijentir koscima, ratarima, čobanima i svim, pa i slučajnim prolaznicima kroz Dabarsko polje, na putevima prema Stocu ili Bileći. Jer, stena je vidljiva sa skoro svakog njegovog dela!
– Pre, kada smo radili u polju, a sunce potamni Crvenjušu, znali smo: podne je, vreme za ručak, ostavljali bismo motiku i kretali kući. Nepogrešiv je i dugotrajan ovaj prirodni sat – objasniće nam Sava, s malom primesom one u Hercegovini tako uobičajene zavičajne dičnosti s kojom govore o mnogim stvarima i pojavama, kojih sasvim sigurno ima i negde drugde, ali o njima niko ne zna tako lepo i uverljivo reći kao Hercegovci o ovim svojim. Pa će, još dok ga to osećanje ponosa nije napustilo, sa smeškom dodati: da Evropa ima Hateljske grede, sve bi fabrike satova mogla zatvoriti!
