Deceniju i po starica Stana Minić (86) živi sama u zabitom Dragočevu na vrhu planine Rogozne i za to vreme, iako teško bolesna, ni jednom nije bila u Novom Pazaru, niti na lekarskom pregledu. Preživljavala je uz pomoć rođaka, komšija i povremenih donacija naših čitalaca. Sve dok je bila na nogama nekako se borila, ali na žalost, bolest, težak život i godine su učinili svoje. Baku su izdale noge, dve godine je nepokretna i na postelji, teško ili uopšte ne ustaje, pa je svaki njen novi dan velika neizvesnost.
Bez vode i kupatila
– Strahujemo za baku Stanu, kaže Budo Minić, rođak iz susednog sela.
Ona, prema njegovim rečima, više ne može o sebi da brine, ni čašu vode nema ko da joj pruži, niti šporet da joj naloži, a kako ističe, da nevolja bude veća, živi i oronuloj brvnari bez vode i kupatila.
-Nema nikakva primanja, niti bilo koga bližnjeg, a potrebni su joj hrana, lekovi, pelene, sredstva za higijenu… Bilo je jako teško tokom zime, ali je nismo ostavili samu. Posećivaćemo je i ubuduće i pomagaćemo joj kao što smo i do sada, a pošto živimo u pasivnom kraju i svi smo uglavnom sirotinja i starci, potrebna nam je pomoć dobrih ljudi iz naše dijaspore da koliko-toliko baki olakšamo i produžimo život – ističe Minić.
Baka Stana priča da dok je mogla da ustaje, nahrani kokoške i sebi spremi po nešto od hrane, bilo je lakše.
– Sada kada sam potpuno nepokretna i nemoćna boga molim da me što pre uzme i da se ne namučim. Najteže je zimi kada napadaju veliki snegovi, kad danima ne vidim čoveka i kada vukovi i lisice zavijaju ispod mog prozora. Ni komšije iz susednih sela tada ne mogu da me obiđu, sam bog me je sačuvao svih ovih godina – ističe ona i nada se da je dobi ljudi neće zaboraviti.
Dobrotvori iz Australije kupili su joj krevet sa dušekom, šporet, frižider i televizor.
– Obezbeđivali su mi i ogrev, pomagali da platim struju. Hvala im, bog im dao sreće i zdravlja, da nije bilo tih dobrih ljudi sigurno danas ne bila u životu – dodaje starica.
Ogromne nevolje
Sa potpuno istim nevoljama suočava se i Dušimir Vuksanović (85), jedini žitelj zabitog sela Pačevina na padinama Golije i dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta. On je u bedi i samoći preživeo tri moždana udara, mnogo surovih zima i svakakvih oskudica. Iako je delimično paralizovan i jedva pokretan, bez ikakvih prihoda i zdravstvene knjižice, Dušimir se hrabro bori da preživi u planinskoj zabiti. U tome mu, kao i baka Stani, pomažu dobre komšije iz susednih sela, koje mu povremeno donesu hleba, mleka i lekove, i naši čitaoci sa raznih strana sveta koji ga, kako kaže, povremenim donacijama održavaju na ovom svetu.
– Nemam nikoga svoga, živim sam i bogu se molim da ne padnem na postelju, a zahvaljujući razumevanju dobrih ljudi više ne gladujem. Kad stigne pomoć iz Novog Pazara naručim, a dobri ljudi mi donesu, po nešto od hrane i lekova. Iako sam uz božiju pomoć izgurao još jednu zimu, ne radujem se mnogo proleću i letu, jer godine i bolesti pritiskaju, nemaština je velika, skupoća još veća – žali se ovaj starina i nada se da će mu naši čitaoci pomoći da dočeka još jednu zimu.
Samo da ima za hranu, lekove i ogrev i to malo struje što potroši da plati, ništa mu, kaže, više ne treba.
-Hvala svima koji su mi do sada pomagali, hvala unapred i onima koji će mi, nadam se, i dalje pomagati -poručuje ovaj usamljeni i bolesni gorštak sa Golije.
Da je penzije
Poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kaže da Stana i Dušimir nemaju penziju, niti državnu negu.
– Nemaju ni zdravstvenu knjižicu, niti zadravstveno osiguranje, jer su stari i nepismeni. Godinama nisu silazili u grad, niti su imali rodbinu koja bi išla od šaltera da šaltera da im obezbedi pomoć. Nikada ih nije posetio socijalni radnik, niti bilo ko iz gradske uprave – priča Muratović.
Jedina nada
Baka Stana je štićenik našeg Humanitarnog mosta dve decenije, a Dušimir deceniju i po, naši čitaoci godinama ih izdržavaju i produžavaju im život. Na žalost, od prošle jeseni “pali su u zaborav”. Stana je poslednju donaciju od 100 australijskih dolara dobila pre osam meseci, a Dušimir 100 švajcarskih franaka pre pola godine. Oboje se nadaju da nisu trajno zaboravljeni i da će ih uskoro obradovati bar neka pomoć.
