U porodici Pešić stari grnčarski točak okreće se još od 1895. godine, kada je ćupove, vaze, testije, tepsije, tave, kondire, pepeljare, činije, saksije, posude za voće i druge zemljane predmete počeo da pravi solunac Dragutin Pešić. Radionicu koja je nekad bila turski han kupio je 1912. godine. Njegov sin Dušan počeo je da ovladava tajnama grnčarskog zanata još davne 1934, u jedanaestoj godini. Starina Dušan naradio se i umorio, pa je grnčarski zanat batalio 1984. godine. Od svanuća pa do kasno u noć zemljane posude i ukrasne predmete pravio je njegov sin Dragutin Dragi.
Tri tone zemljePešićima je mesečno potrebno tri tone zemlje, a nabavlja je u obližnjem selu Suvom Dolu. U poslu je supruga Zorica zadužena za bojenje i stilizaciju zemljanih predmeta. |
Iz njegove radnje mesečno je izlazilo oko hiljadu unikatnih predmeta od gline.
– Da biste izučili osnovne tajne zanata, potrebne su tri godine. Da biste savladali zanat, potrebno je 12 godina. Nije lako da se radi u grnčarskoj radnji. Specijalna grnčarska zemlja se najpre nakvasi, grubo i fino melje da bi bila savršeno glatka. Onda se mesi ručno, pa desetak dana odleži i tek potom se oblikuje na grnčarskom točku. U velikoj peći, u kojoj se isključivo koristi bukovina, oblikovani predmeti od gline peku sa na temperaturi od 600 stepeni. Radi se od jutra do mraka – kaže Dragi.
Posle 1946. godine Vranje je imalo 21 grnčarsku radnju. Ovim poslom bavile su se porodice koje su se još u 19. veku doselile iz pčinjskih sela.
-Tada je svaki grnčar morao da se dokaže kao vrhunski majstor da bi opstao. Od zanata se preživljavalo, mnogi su zatvarali radnje i prelazili na druga zanimanja. Moj otac je bio za to vreme pismen čovek i pratio je inovacije u poslu. Unapredio je i olakšao rad u proizvodnji kupovinom mašina. Nekad je samo za jedan predmet noga morala 120 puta da šutne točak. Da bi kupio jednu mašinu, otac je prodao vinograd. Govorio je, a to se sada pokazuje na našem primeru, da od grnčarstva nema velike zarade, ali da ako se pametno radi, može se od njega solidno živeti – ističe Peršić.
Težak je to i prljav posao koji iziskuje mnogo snage i umeća u vajanju gline ilovače.
– Ovaj zanat traži celog čoveka i timski rad. Mladi neće da se muče, da prljaju ruke – kaže Pešić.
Iz njegovih đuvečara se jede u beogradskom Hajatu i u drugim srpskim elitnim restoranima i hotelima. Mnogo je unikatnih premeta od gline otišlo za inostranstvo. Nema tog sajma gde nije bio i sve rasporodao. Zato za njega i njegove proizvode kažu: "Cepter na vranjski način".
– Ranijih godina smo zemljane posude prodavali na pijacama i vašarima, a sada zahvaljujući našim prijateljima iz Beograda imamo stalne mušterije. Čak ne možemo da udovoljimo svim narudžbinama. Ljudi se polako vraćaju starinskim jelima, koja su najukusnija kada se spravljaju u zemljanim sudovima. Iz naše radnje izlaze isključivo unikatni predmeti – priča Dragi Pešić.
