Ponos Beograda, Zoološki vrt, koji je nedavno proslavio 85. rođendan, može se pohvaliti da ima nebrojeno mnogo anegdota i ne jednog, već tri heroja: čuvenog majmuna Samija i kerušu Gabi, koji imaju spomenike u Vrtu, dok treći, aligator Muja, hrabro ide ka 90. godini iako mu je jedna šapa amputirana. Mnogi su čuli priče o njima, ali su one toliko interesantne da nije na odmet da se ponovo čuju ili pročitaju.
Ćudljivi osobenjak
Čuveni Sami, druželjubivi majmun izuzetno pametnog pogleda, stigao je u Vrt 12. januara 1988. godine. Brzo je postao ljubimac Beograđana, ali i ljudi širom sveta. O Samiju su izveštavali i svetski mediji, jer je dvaput u tri dana (21. i 23. februara 1988) uspeo da pobegne. Tokom “šetnje” po gradu, pobegulja nikoga nije napala niti je pričinila ikakvu štetu, a uspela je da “organizuje” prvi masovni miting u Beogradu. Čak 10.000 ljudi ga je na ulicama podržalo s parolama “Ne daj se, Sami”, “Sami, mi smo s tobom”… Prvo bekstvo tadašnji direktor zoo-vrta Vuk Bojović okončao je tako što je Samija privoleo da uđe u kola rečima “Hajde, Sami, idemo kući”, dok su drugi put morali da ga uspavaju, od čega se nekoliko dana oporavljao. Uginuo je iznenada 11. septembra 1992. od infarkta creva.
Omiljeni beogradski disident, ćudljivi osobenjak, dorćolski begunac, lider, alfa predvodnik, kako su ga sve nazivali, pokopan je na travnjaku preko puta ulaza u novu kuću za majmune. Ubrzo je u blizini postavljen spomenik, bronzana statua koja će večno podsećati na ovog veseljaka.
Keruša pobedila jaguara
Još jedna životinja ima spomenik u Vrtu – keruša Gabi kojoj je zbog hrabrosti podignuta statua još za života. Izuzetno lepa ženka dugodlakog nemačkog ovčara stigla je u Vrt sa osam godina. Posao joj je bio da s još jednim psom, mužjakom i noćnim čuvarom patrolira po Vrtu. Iako u poodmaklim godinama, stalno je dokazivala svoju hrabrost, srčanost i odlučnost. Pogotovo one noći kada je ženka jaguara pobegla iz kaveza i krenula ka upravnoj zgradi.
Kad su je nanjušili, mužjak ovčar je uz cviljenje pobegao u suprotnom pravcu, dok je odvažna Gabi brzinom metka jurnula u mrak. Rika i lavež su se čuli nadaleko. Čuvar je u tami razaznao uzavrelo klupko iz koga su se isplitale čas kandže, čas zubi, pa mu je bilo jasno da je neka zver s Gabi. Otrčao je po pomoć, a keruša i, ispostavilo se posle, jaguarka su nastavile s borbom. Neustrašiva Gabi uhvatila se u koštac sa neuporedivo većom i jačom protivnicom, ne odstupajući ni za trenutak, te tako onemogućila opasnu zver da nasrne na čuvara ili da preskoči ogradu Vrta i napadne nekog od građana. Nije bilo drugog rešenja, zver su ustrelili, a Gabi našli u jednom hodniku, polumrtvu, u velikoj lokvi krvi. Po zasluzi joj je podignut spomenik, koji će za sva vremena podsećati na njenu odvažnost i neustrašivost. Gabika, kako su je zvali od milja, još mnogo godina je do kraja života revnosno obavljala svoj posao u beogradskom Vrtu dobre nade.
Amputacija šape
Postoji jedan stanovnik Vrta koji je bar godinu dana stariji od njega. U pitanju je aligator Muja, koji je došao u Vrt 1937. kada je imao najmanje dve godine, sudeći po fotografijama iz tog perioda. Dakle, Muja ima najmanje 86 godina i jači je od sudbine. Zajedno s Vrtom dobre nade preživeo je sva turbulentna vremena, čak i dva bombardovanja tokom Drugog svetskog rata. Imao je i ličnu krizu 2012. kada mu je zbog gangrene amputirana desna prednja šapa. Interesantno je da su se oko te operacije udružili veterinarski fakultet i hirurzi sa Kliničkog centra. Preživeo je Muja i to! Retko se pomera, zbog čega su mnogi ubeđeni da je u bazenu velika plastična igračka. Pravi se mrtav i kad ga gađaju novčićem ili hranom. Uprkos tome, svima je zanimljiv. I svi ga vole, i zaposleni i posetioci.
– Ne izgleda mnogo živahno, ali je u prilično dobroj kondiciji. Kada ga hranite i kada se neko nađe u njegovoj blizini, ume da bude veoma brz. Ubacite mu šaranče i videćete koliko je hitar kada mu ovaj zaprćaka – priča biolog Kristijan Ovari.
Muja inače jede samo jednom nedeljno, ali tad pojede oko pet ili šest kilograma mesa. I ponaša se kao momak za ženidbu! Obeležava teritoriju i urlajući doziva ženku na parenje, toliko da se nekad komšiluk zabrine.
– Plašimo se da bi ga devojka dokrajčila. Ipak je on starac s narušenim zdravljem – zaključuje Ovari sa setnim osmehom na licu.
Direktan prenos porođaja šimpanze
Postoji jedna zanimljiva priča u vezi sa Samijevim potomstvom. Čuveni beogradski ginekolog Dušan Stanojević porodio je više od 15.000 žena i jedini je početkom devedesetih u Srbiji operisao devojčice rođene bez vagine i materice. Ipak, mnogi su za njega čuli zato što je porađao Samijevu ženku, šimpanzu Lijanu. I to sedam puta! Samo je prvo mladunče uginulo, dok je ostale uspešno doneo na svet. Bilo je to 1991. godine.
– Posle tri dana bezuspešnih pokušaja veterinara da je porode, Vuk Bojović je tražio da mu dovedu ginekologa i oni su pozvali mene. Popeo sam se na kavez i shvatio da je reč o divljoj zveri. Nisam mogao da joj kažem: “Izvinite, ja ću sad malo da vas pregledam”, nego smo morali da je uspavamo. Već na prvi pogled sam video da nešto nije u redu, a kad su mi veterinari rekli da ima proliv zelene boje, shvatio sam da je to zelena plodova voda i da je najverovatnije mladunče u njoj uginulo. Doveo sam celu ekipu, anesteziologa, babicu i asistenta, ali se ispostavilo da je mladunče stvarno uginulo. Ipak, spasli smo ženku od sepse – ispričao je svojevremeno Stanojević za beogradske medije.
On je dodao da je Vuk Bojović bio oduševljen onim što je video, tako da su ostali u kontaktu. Sledećeg novembra, Lijana se ponovo porađala, a Vuk je pozvao Stanojevića, koji je odmah došao i porodio šimpanzu carskim rezom. Tako se rodila Zorica, koja je dobila ime po babici.
– Sledeće godine na Lijaninom porođaju u prostoriji od 30 kvadrata bilo je sigurno 100 ljudi, desetak kamera i 50 fotoaparata. Bio je to centralni događaj, ne samo u Beogradu, već širom sveta, jer je Rojters prodao snimak porođaja u 400 stranih televizijskih centara, tako da su me zvali prijatelji iz Švajcarske, Švedske, Australije. Posle toga porodio sam je još četiri puta, dvaput carskim rezom i dvaput prirodno – seća se poznati i priznati beogradski ginekolog.
“Kubanci” skaču dva metra
U Vrtu dobre nade žive dva kubanska krokodila, deci posebno zanimljiva, ali i starijima. Poput Muje liče na voštane figure, ali daleko su od toga.
– Svi ti gmizavci deluju tromo, ali kad zatreba i kad su gladni, veoma su žustri, brzi i agresivni. Trče brzinom čoveka i mogu da skoče do dva metra. To rade kad im na štapu zakače hranu – otkriva Andrej Manojlović, portparol zoo-vrta.
Slatke zveri
Kad smo kod zveri, ne možemo da ne spomenemo bebe biljojeda binturonga, takozvane “medveđe mačke”. Neke ljude binturonzi podsećaju na koale, a zapravo su zveri. Kao sve bebe i oni su bili živahni, pa su se peli čuvarima po rukama, vratu, ma svuda. Na proslavi 85. rođendana zoo-vrta, jedan od mališana se popeo na glavu Goranu Vesiću, zameniku gradonačelnika Beograda. Brzo rastu (sad imaju skoro pet meseci) i uveliko se penju po drveću, pa su im zaposleni dali nov izazov za pentranje tako što su razvukli konopce između grana. I njihovoj zabavi nema kraja.
Julka dobila bebu
Beogradski zoološki vrt postao je bogatiji za još jednog člana – bebu nilskog konja. Doduše, još se ne zna da li je dečak ili devojčica, kao ni koliko je beba teška jer mama Julka ljubomorno čuva svoje mezimče od publike i zaposlenih, a biolog Ovari kaže da je zasad sve u najboljem redu i da će mamu i bebu pustiti da uživaju zajedno što duže mogu.
– Kupaju se, sunčaju, beba sisa. Tatu smo morali da izmestimo, kako ne bi bio ljubomoran što je ženkina pažnja usmerena ka mladunčetu. On nikada nije bio agresivan, ali to je mera predostrožnosti. Ipak, uskoro će sve troje biti zajedno – kaže Ovari.
