Pratili ste, pretpostavljam, ovo što se dogodilo na Mećavniku, brdu Mokre gore, gde živi Emir Kusturica i gde ga je posetio Aleksandar Stanković, novinar Hrvatske televizije (HRT) sa ciljem da napravi intervju sa poznatim režiserom. Razgovor je trajao 22 minuta (od predviđenih 60) a okončan je nakon serije Stankovićevih pitanja za koje je Kusturica procenio da su nepristojna i tendenciozna i prekinuo priču, zamolivši Stankovića da napusti Mećavnik.
Ko je pogrešio? Stanković zato što je prešao liniju koja deli učtiv razgovor od neučtivog, ili Kusturica zbog uskraćivanja gostoprimstva takvom gostu. A gost je gost, kakav god bio.
Nemam dilemu, kriv je Kusturica. Evo zbog čega.
Stanković pripada kategoriji novinara-islednika, grupaciji koja se pojavila poslednjih 15-ak godina na prostoru bivše Jugoslavije a koja novinarstvo shvata kao policijsku istragu. Ne govorim o istraživačkom novinarstvu, da ne bude zabune, već o formi zvanoj intervju. Takvi, dakle, smatraju da je od sagovornika, ma ko to bio, važno izvući ono najpikantnije, uključujući, samo ako se može, i veličinu spolnog organa dotičnog jer to, njihova je procena, interesuje publiku.
Pri takvoj raboti novinari-islednici ne prave razliku između akademika i, uzmimo, prostitutke, između svetski poznatog i cenjenog režisera, kao što je Kusturica, i neke lokalne bitange, tajkuna, ratnog profitera koji je delićem tako stečenog novca uspeo da osvoji fotelju gradonačelnika. U Splitu, na primer.
Stanković i njemu slični u vrednosnom smislu ne pravi nikakvu razliku između Emira Kusturice i Željka Keruma.
Hoću da kažem da je Kusturica morao da zna ko mu dolazi na intervju. Ako on ne zna ko je Aleksandar Stanković onda znaju njegovi prijatelji, poznanici, novinari… nije muka da se profil tamo nekog Stankovića ili "onog Stankovića" sklopi za desetak minuta. Dakle, znao je kome daje intervju.
E, tog trena kad je pristao na razgovor Kusturica je pristao da uđe u septičku jamu. Jedina dilema bila je hoće li do kraja da jede ono što se ne jede ili će uraditi ovo što je uradio. A šta je trebalo? Odbiti razgovor, kao i bezbroj puta do sada kad su u pitanju hrvatski mediji ili postaviti tematski okvir za razgovor, pa kad se taj okvir probije… hvala lepo ova priča je završena.
Ima tu još nešto. Kod srpskih novinara postoji gotovo neobjašnjiva snishodljivost i strahopoštovanje kad razgovaraju sa poznatim Hrvatima, bili oni političari ili pevači, svejedno je. Nema tu ni prizvuka neugodnih pitanja, da ne spominjem prostačka, nevaspitana i krajnje intimna kao ono pitanje koje je isti Stanković svojevremeno postavio predsedniku Srbije Borisu Tadiću a glasilo je:
"Zbog čega je vaša prva supruga otišla u manastir i postala monahinja?"
Hrabri srpski novinari u razgovorima sa poznatim Hrvatima ne idu dalje od pitanja:
"Kako provodite slobodno vreme?" Ili: "Kada ste poslednji puta bili u pozorištu?"
