Ljubitelji pisane reči često polemišu o tome da li knjiga izumire. Vodi se briga o tome da li Srbi uopšte čitaju, prave se statistike i ankete. Dok sa jedne strane imamo Sajam knjiga koji je sve posećeniji iz godine u godinu, na kome možemo da sretnemo ogroman broj ljudi koji sa punim kesama zadovoljno odlazi kući, i dalje ostaje pitanje šta je u kesama.
Da li se knjige kupuju da upotpune police dnevne sobe, čije korice se lepo slažu sa kaučom, ili ipak postoji veliki broj Srba koji sa knjigom odlaze na spavanje jer im je književnost potrebna duši kao hleb nasušni?
Nedavno dodeljena prestižna “Ninova” nagrada podigla je veliku prašinu u medijima. Iako se stalno govori o tome kako niko više ne čita, kada se povela polemika o ovogodišnjem dobitniku i grupi pisaca koja je pozvala na bojkot ove nagrade, pojavio se i ogroman broj onih koji su imali mišljenje o celoj toj stvari i o tim piscima koji su se našli u centru pažnje, kao i njihovim književnim delima.
Psihoterapeut Zoran Milivojević ističe da danas mladi više vremena provode na društvenim mrežama, dok je čitanje knjiga u zapećku.
– Sve im je lako dostupno, zbog toga nemaju nikakvu maštu, pa nemaju ni potrebe da čitaju romane. Pesimista sam i mislim da statistika u godinama koje su pred nama može biti samo sve gora i gora. Čitanje knjiga je najalarmantniji podatak koji govori o stanju nacije – rekao je Milivojević.
Univerzitetski profesor književnosti, Mihajlo Pantić ističe za medije da je pitanje toga koliko i šta Srbi čitaju veoma složeno, te je na njega i teško odgovoriti.
– Postoji jedan momenat, a to je da je naša književnost suviše ispolitizovana, opterećena preteškim pitanjima prošlosti i sadašnjosti. Rekao bih da srpski pisci preozbiljno, u lošem smislu reči, shvataju svoj posao. Oni pisanjem vode politiku, tumače istoriju, pročišćavaju kolektivne traume, podržavaju ili ruše mitove i sve je to u redu. Ali to prosečne čitaoce jednostavno sve manje zanima. Ako nam je život naporan, zašto bismo još morali da čitamo i knjige koje nam to potvrđuju – rekao je Pantić za medije.
Kako kaže, današnji čitoaci se sve više o knjigama informišu preko internet, putem medija.
– To nas dovodi do drugog problema, a to je da nam nedostaje dobra pozorišna kritika. Ponuda je velika, ali kvantitet nije merilo bilo čega. Kao što ni bogata kućna biblioteka ne znači da onaj ko u toj kući živi zapravo čita. Okruženi smo milionima knjiga. Kada uđem u neku megaknjižaru, u nekom od novobeogradskih tržnih centara, osećam se izgubljenim, jer današnje knjižare, kaže Dejvid Lodž, liče na supermarkete, šarene drečave korice imaju i Hegel i Dostojevski i aktuelni bestseleri i blaženi anonimusi – zaključio je Pantić.
Glas intuicije
– Neko veruje medijima, poneko još, gle čuda, znam to iz sopstvenog čitalačkog iskustva, veruje i kritičarima, neko se oslanja na intuiciju, neko je već odavno odabrao pisce čiji rad prati, neko ne mrda od klasike, neko voli da je u trendu, neko voli da govori o knjigama koje nije pročitao ali o njima ima spreman i neopoziv sud. Motivi su, nekada, pa i sada bili različiti, pa samim tim, ne znam kako je najbolje definisati srpskog čitaoca na pravi način – ističe Pantić.
Bauk nepismenosti
Sociolog Žarko Trebješanin kaže da je u Srbiji poremećen celokupan sistem vrednosti, a Srbi su postali narod bez ukusa i najminimalnijeg osećaja za kulturu.
– Ljudi u Srbiji svoje slobodno vreme uglavnom koriste kako bi pogledali neki rijaliti. Nacija nam je polupismena ili potpuno nepismena, a svoj novac građani će radije potrošiti na neka druga uživanja ili potrebe nego da kupe kartu za pozorište – kaže Trebješanin.
Blogovi i tvitovi
Profesor književnosti Aleksandar Jerkov ističe da se zapravo nikad u istoriji nije više čitalo.
– Nije tačno da se ne čita. Pa čita se na svakom koraku. Imamo brojne blogove, instant informacije, tvitove, literaturu koja je daleko od bilo kakvih pozitivnih književnih vrednosti. Ali opasnost koja vreba je u tome koji je kvalitet toga što se čita. Ono što se čita sužava vokabular. Kvantitet je na najvišem, a kvalitet na najnižem nivou – rekao je Jerkov.
