Jedan od autora popularne serije “Državni službenik”, filmova “Mali Budo” i “Jesen samuraja”, poznati dramaturg, scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov smatra da ljudi u Srbiji i te kako vole da pogledaju i pročitaju kvalitetne sadržaje, dok “loši” sadržaji zapravo rasteruju publiku, iako to možda na prvi pogled tako ne izgleda.
Urednici često loš kvalitet sadržaja (bilo da je u pitanju film, serija, književnost, TV program, štampa ) pravdaju potrebama publike. Uglavnom se može čuti rečenica da “publika to voli i traži”. Da li mislite da je to tako?
– Ne. To je potpuno netačno i na nivou suštine i na nivou forme. Publika želi kvalitetan sadržaj kao što svaki čovek u svakoj oblasti želi kvalitet. Suštinski gledano, ako uđemo u pitanje samog sadržaja, ono što smatramo lošim – to su stvari koje podilaze publici, ne dostižu etičke ili estetske standarde, razbuđuju najniže nagone, tek su odnedavno, ili relativno odnedavno postale dostupne publici. I baš to je period u kom opadaju tiraži knjiga i novina, opada gledanost filma i televizije, manje se sluša muzika, a još manje kupuje. Dakle, ako bismo gledali same rezultate medija koji nam isporučuju takav sadržaj, potpuno je jasno da uvođenje “lošeg” sadržaja uz opravdanje privlačenja publike zapravo rasteruje publiku.
Kako se publika opredeljuje koje će sadržaje izabrati?
– Šta znači da publika nešto želi? Publika se opredeljuje prema ponudi i kod nas još uvek kvalitetno osmišljeni i realizovani sadržaji ipak privlače bitno više pažnje od onih koji nisu takvi. Isto tako, moramo razdvojiti ono što privlači pažnju publike od onoga što ona dobije kada nečemu pokloni svoju pažnju. Ako publika želi ljubavnu priču i vi je privučete obećavajući joj to, na vama je da li ćete joj ponuditi Anu Karenjinu ili Slobu i Kiju.
Formalno gledano, ako ostavimo po strani sva ova pitanja morala i dobrog ukusa, ja bih postavio jedno drugo pitanje. Kad ste poslednji put pročitali zanatski dobro urađenu tabloidnu priču o čemu god? Ja je ne pamtim. Sve se svodi na neke neodređene najave, na neke nerazrađene priče bez dokaza u kojima sami selebritiji diktiraju šta će izaći, a tabloidski novinari zapisuju šta im se kaže. Nema tu otkrića, nema tu istraživanja, nema tu onih tabloidskih pacova koje znamo iz filmova koji jure priče, sakupljaju dokaze itd.
Da li mislite da se ukus publike gradi kroz ono što im se nudi, ili ipak ukus publike diktira sadržaj ?
– Ukus publike se gradi. Publika danas ima mogućnost da stvara sadržaj, i imamo dosta ljudi koje bih radije okarakterisao kao publiku nego kao stvaraoce koji se javljaju pre svega na internetu. I ono što ti ljudi stvaraju mahom je komentar onoga što se pravi u tradicionalnim medijima, mnogo pre nego nešto sasvim novo, mada ima i toga. A tradicionalni mediji apsolutno stvaraju ukus publike kroz ponudu jer ne možete gledati ono što ne postoji u ponudi. Ja zaista jako teško mogu da zamislim da su postojali neki ljudi koji su želeli da gledaju prostitutke na televiziji, a onda im je neki medijski mogul uslišio želju. Pre bih rekao da je medijski mogul doveo prostitutke, a gledaoci to prihvatili. I to ja naša žalosna situacija. Naša kultura i samim tim naša sudbina ozbiljno su ugroženi potezima jedne male grupe polupismenih hulja.
Manjak kvaliteta
– Kad ste poslednji put pročitali istinski vešto napisan petparački roman ili selebriti autobiografiju? Nema toga kod nas. Dakle, oni koji se pravdaju populizmom sva je prilika zapravo ne umeju da naprave ništa kvalitetno – priča Vojnov.
I krimići i komedije
Kako vi doživljavate prosečnog srpskog gledaoca? Koje su to teme, kakvi sadržaji koji zanimaju ljude?
– Ljude zanimaju znalački realizovani sadržaji. Godinama se mislilo da samo komedija može privući srpsku bioskopsku publiku, a onda se pojavio film “Južni vetar”, akcioni krimić, predstavnik žanra za koji se mislilo da mi ne umemo da ga napravimo. a i da umemo šta će nam jer narod ionako gleda američke filmove te vrste, i razvalio je na blagajnama. Na televiziji je sličan slučaj – decenijama se kod nas nisu snimali krimići jer tobože ne odgovaraju našem podneblju, narod voli porodične serije, komedije itd. A onda: “Ubice mog oca”, “Pet”, “Grupa”, “Dug moru” ne da privuku gledaoce, nego komedije više nema ni od korova, a porodične serije su potpuno bačene u zapećak. Tek je poslednjih godina malo opala prodaja romana koji su dobitnici “Ninove” nagrade, ali su ranije oni dominirali listama bestselera i nisu previše zaostajali za tim nekim skroz petparačkim sadržajima. Dakle, većina voli kvalitet. A onda kada ne može da ga dobije vodi se onim što je naš instinkt, a to je da ćemo se pre na ulici okrenuti za ljudima koji se svađaju nego za onima koji diskutuju o filozofiji. Ali to ne znači da ljudi više vole svađu nego filozofiju.
