Knjiga koja želi da traje, jeste ona koja se može čitati na različite načine. U svakom slučaju, treba da omogući različito, promenjivo čitanje. Svaka generacija čita velika dela na drugačiji način, napisao je svojevremeno Horhe Luis Borhes, dok je naš veliki pisac Ivo Andrić kazao da ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život.
Upravo je njegova knjiga “Znakovi pored puta” uz “Hazarski rečnik” Milorada Pavića i najčitanija u poslednjih pet decenija, kaže u razgovoru za “Vesti” ugledni prof. dr Aleksandar Jerkov, profesor srpske književnosti 20. veka na Filološkom fakultetu u Beogradu i upravnik Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”.
Da li je i koliko čitalačka kultura devalvirala u Srbiji?
– Ne bi se moglo reći da je ona bila na posebno visokom nivou, ali je postojala opšta usmerenost društva na neke vrednosti, pa tako i na čitanje kao pretpostavku za oblikovanje obrazovanog, kulturnog i urbanog čoveka. Uz sve političke nedostatke, jugosocijalizam je insistirao na razvoju svesti i modernosti, kao što je i kraljevina nastojala da u svakoj oblasti u svojim istaknutim ljudima, poput Cvijića, Pančića i Skerlića, Vojislava Ilića i Nušića, Rakića i Andrića, Nadežde Petrović i Isidore Sekulić, kojima se i danas divimo, uspostavi najviši nivo saznanja ili stvaralaštva. Onda su došla vremena raspada u kojima je sve opadalo čak i mnogo brže od volje za čitanjem. Osujetite čoveka u čitanju vrednih knjiga i dobićete zbunjenog podanika. Tu je posebno sramna uloga demokrntije, reč nije pogrešno otkucana, koju smo imali u ovom veku.
Kako su tabloidi i mediji uticali na izbor knjiga koje se čitaju?
– Tako što su promovisali estradnu i primenjenu literaturu, a ne književnost. Tako što su umesto pisca tražili skandal, a umesto dela političke i estradne spletke. Tako što su radili ono što tabloidi rade, jer oni to što rade i jesu: proizvodnja dobro upakovane niskosti. Mediji su postigli tek nešto malo manje poražavajući rezultat tako što su zapostavili kulturu i umetnost, samim tim i književnost. A ako u medije uključite i društvene mreže, slika je još čudnija: jer knjiga u njima ima, ali nema kulture komunikacije koju knjige podrazumevaju. Lažne slike su na društvenim mrežama potpuno potisnule čitanje, što i nije toliko čudno koliko je žalosno. Sad se svi keze na priglupim fotografijama i glume kako je život čudesno dobar i zabavan, toliko da od lažne sreće ništa drugo i ne stižu da rade, nekmoli da čitaju.
I na kraju, šta Srbi najviše čitaju?
– U jednoj pesmi Vojislava Ilića, čak i kada stignu u raj samo traže novine i svađe u novinama, pa to prilagodite našem vremenu. No u poslednjih skoro pedeset godina, najčitanija knjiga je, uz svetski bestseler kakav je “Hazarski rečnik”, bila knjiga za koju to nikada ne biste pomislili “Znakovi pored puta” Ive Andrića. Čitane su, izuzetno, “Opsada crkve Svetog Spasa” i “Sitničarnica Kod srećne ruke Gorana Petrovića”. Nije sve, dakle, tako crno, samo se ne treba predavati poplavi šunda i podliterature, kao što se čovek ne sme predati očajanju pred tužnom istinom da iz decenije u deceniju politika kod nas guši sve drugo, ali podstiče kriminal i prostakluk u kojem se naravno nimalo ne ceni onaj ko čita. Ne treba svako da bude knjiški moljac, ali svako treba da čita vredna književna dela. Pročitajte “Oproštajni dar” Vlade Tasića i “Sabo je stao” Ota Horvata, o kojima skoro nikada nigde nećete ništa naći da se piše. Ali pročitajte, nećete se pokajati.
Ukus se menja
Koliko se u poslednjih 30 godina izmenio ukus čitalaca?
– Ukus onih koji čitaju književnost, onoliko koliko se uvek menja, svakih tridesetak godina. Dakle, koliko je potrebno da se oseti potreba za nekom novom ili drugačijom poetičkom dominantom. Ali ako mislite na opšti ukus, onda je njegovo urušavanje mera istorije društva koje propada. Mnoge knjige koje su odavno postale klasična dela, da su danas napisane niko ne bi ni primetio.
Prepričana lektira
Klasična dela koja su obavezna u školama sve češće se čitaju u sažecima. Koliko je to pogubno?
– Zavisi: ukoliko je reč o Homerovom ili Tasovom epu, to je donekle nužnost vremena koje više ne dopušta usredsređenost i posvećenost. Postojala je i u drugim vekovima, na primer, jedna francuska edicija, u kojoj je bilo i sažetaka, koja je odigrala značajnu istorijsku ulogu. Ali prepričana lektira, to je odista isto kao kada biste umesto porcije najbolje hrane sažvakali komad novine na kojoj je odštampana slika dobrog obroka. Čitanje još nikome nije naškodilo, ali je od mnogih zapravo napravilo ljude, zato ne treba oštetiti sebe nemarom prema čitanju, a tek koliko je strašno oštetiti decu.
