Istorijski pozicionirana kao most između istočne i zapadne Evrope, Ukrajina je u više navrata bila zarobljena u geopolitičkim borbama za moć. Rusko pripajanje Krima 2014. podseća na hladnoratovsku dinamiku, kada su bile uspostavljene jasne sfere uticaja, a odstupanja su dočekivana ili direktnom silom ili pretnjom da će se ona primeniti.
Trenutni sukob, kako to piše Simington W. Smit u “Nešenel interestu”, ponovo rasplamsava, za one koji su dovoljno stari da se sećaju ili one zainteresovane za istoriju, sećanja na Kubansku raketnu krizu, Berlinski zid i raspad Jugoslavije, koja služe kao snažan podsetnik na krhku ravnotežu u Evropi, koja je često bila na ivici uništenja.
Sadašnja podrška Vašingtona Ukrajini nije samo dobronameran čin, kaže Smit. To je strateški manevar u kompleksnoj igri geopolitike. Posle Drugog svetskog rata, SAD su dosledno tražile načine da spreče bilo koju jednu silu da dominira Evropom. Inicijative kao što su Maršalov plan, osnivanje NATO i intervencije na Balkanu 1990-ih imale su za cilj da održe tu ravnotežu.
Značajan uticaj Rusije u Istočnoj Evropi remeti ovu ravnotežu, potencijalno dajući Moskvi značajan uticaj nad energetskim koridorima i trgovinskim putevima Evrope. Ovo je uznemirujuća perspektiva za SAD, posvećene očuvanju izbalansirane dinamike moći u Evropi.
Interes NATO i ruski osećaj ranjivosti
Iako nije direktno uključen, stav NATO, koji snažno podržava Ukrajinu, naglašava osnovno načelo ovog saveza: napad na jednu njegovu članicu je napad na sve njih. Iako Ukrajina nije članica NATO, očigledan je interes Alijanse u ovoj regiji. Preporođena Rusija, ojačana nekontrolisanim teritorijalnim dobicima i produbljivanjem partnerstva s Kinom, realno preti (iz perspektive NATO) istočnom krilu Aljanse, odjekom agresija iz sovjetskog perioda.
Ukrajina je možda ranije bila ambivalentna, ali je sada bolno svesna ove geopolitičke situacije. Ukrajina ne samo da je podnela zahtjev za članstvo u NATO, nego je i izmenila Ustav kako bi postavila eksplicitni nacionalni cilj za sebe da se pridruži NATO i Evropskoj uniji.
Ipak, postupci Rusije nisu samo podstaknuti ekspanzionističkim željama. Istorijski događaji, kao što su napadi Napoleona i Hitlera kroz Istočnu Evropu, uneli su osećaj ranjivosti u ruski strateški način razmišljanja. Za Moskvu to da Ukrajina ostane neutralna ili saveznička nije puka strateška, nego i istorijska nužnost. Sa tačke gledišta Moskve, ako Ukrajina ne bude integrisana u bezbednosni okvir Moskve diplomatskim putem, onda mora silom.
Kina i njen “vek poniženja”
Prilikom povlačenja kulturoloških paralela, piše Smit dalje, uzmite u obzir ruskog suseda, Kinu i njen “vek poniženja”. Kao Amerikanac britansko-kineskog porekla, svedočio je kako je ovaj burni period uticao na kinesku psihu. Slavno kinesko carstvo, koje je gotovo dva milenijuma bilo jedna od vodećih svetskih ekonomija, počelo je da propada i iskusilo je fragmentaciju usled zapadnjačkog i japanskog imperijalizma.
Ubrzo je zapalo u građanski rat. Kinesko vođstvo je svesno brutalnih aspekata ove istorijske traume i oni značajno utiču na modernu spoljnu politiku Kine, što se vidi u asertivnom stavu Kine u Južnom kineskom moru i njenom stavu kada je reč o Tajvanu.
Slično tome, i ruska istorija je narušena invazijama raznih osvajača. Od mongolskog potčinjavanja do sukoba sa Napoleonom i Hitlerom, Rusija je često bila slabija, usvajajući sveopšti osećaj ranjivosti. Kao i svoj sused Kina, od jedne od najistaknutijih intelektualnih, vojnih i kulturnih sila kojoj su zavideli dvorovi Evrope, postala je, kako je mnogi smatraju, korumpirana država kojoj preti opasnost da postane propala država.
Ovaj istorijski kontekst oblikuje trenutne geopolitičke odluke ruskog vođstva, od pripajanja Krima do bojazni zbog širenja NATO. Baš kao što istorijske traume Kine određuju njenu savremenu politiku, ruska prošlost tu državu prožima željom za zaštitnim tampon zonama i zonama uticaja u svetu u kojem percipira pretnje na svom pragu.
Kretanje kroz složenost sukoba znači prepoznavanje isprepletenih ljudskih i kulturnih narativa. Lako je stručnjacima, političarima i zakonodavcima da ubace akademsku teoriju o međunarodnim odnosima o kojoj su učili na fakultetu u tu mešavinu i tu stati.
Ali, Rusi, kao i bilo koja druga civilizacija, oblikovani su snovima, strepnjama i dubokim nacionalnim identitetom ukorenjenim u jednako složenoj istoriji. Rusko vođstvo je takođe oblikovano ruskom istorijskom šarolikošću. Oni su, ukratko, ljudska bića koja deluju iz teskobnog sopstvenog interesa i nesigurnosti.
Realpolitika u vašingtonskom stilu ima svoje mesto, ali da bi se rešio sukob u Ukrajini potrebno je više od preplaćenog hvalisanja na visokom nivou u Vašingtonu, Briselu ili Moskvi trošenjem novca poreskih obveznika. Takav poduhvat zahteva priznavanje zajedničkih istorija i težnji koje su vezale nacije godinama. Efikasna diplomatija mora nadići puki strateški proračun, prihvatajući zajedničke istorije i ljudske veze koje su isprepletale sudbine Rusije i Ukrajine.
Kako rešiti sukob
Sukob u Ukrajini nije bez presedana i završiće se na jedan od dva načina. Ako vođstvo bude delovalo na odgovoran način, što znači uz svest o istoriji i kulturi, ovaj sukob bi mogao biti rešen kombinacijom diplomatije, međunarodnog pritiska i geopolitičkog pejzaža koji se razvija.
Možda će doći do prekida vatre, a potom i do raspršivanja rata, nakon izvesnog vremena. U suprotnom, posledice će biti strašne za sve, kaže Smit u autorskom tekstu za “Nešenel interest”.
Nekontrolisana eskalacija gurnuće region u produženi period nestabilnosti, uvlačeći velike sile i potencijalno vodeći do većeg sukoba. Neuspeh u rešavanju sukoba ohrabruje države sa ekspanzionističkim ambicijama, postavljajući opasan presedan, a utvara novog hladnog rata, obeleženog borbama i trkom u naoružanju, odjednom postaje mračna stvarnost, zaključuje autor.
