– Potvrda ovoga je "Dom za vešanje", koji su svuda obeležili kao film koji pripada stilu magičnog realizma, što je zapravo bio pravac koji je on inaugurisao romanom "Sto godina samoće". Ono što je fenomenalno u mom čitalačkom iskustvu je upravo paralela "Sto godina samoće" i Andrićeve "Na Drini ćuprija", koja u sebi sadrži elemente magičnog realizma. Mleko koje curi niz stubove mosta, jer je po verovanju Arapkinja dojilja ugrađena u taj zid, kao i mnoštvo drugih detalja koji se pojavljuju, zajednički su elementi narodima Latinske Amerike i Balkana – priča Kusturica.
Upoznali su se, kaže, 1998. u Parizu, kada je Kusturica trebalo da snimi "Jesen patrijarha". Na jednom od sastanaka Markesa su pitali šta znači život i kako ga jednostavno razumeti. Odgovorio je: ideja o životu, suštinski i likovno, može se izraziti kroz figuru zlatnog jajeta.
– Naši susreti bili su uvek prijateljski i pripadali smo istoj političkoj grupaciji u svetu – onima koji se bore da otvore oči malim narodima i da im skrenu pažnju na ideju slobode. Ali ne na slobodu tržišta, nego na slobodu i pravo da prežive, ne umru od gladi, da opstanu na svojoj zemlji i ne daju je osvajačima. Da ne budu robovi; nekada oni klasični, u smislu izvorne reči, a danas robovi banaka i sistema.
Kusturica je otkrio i detalj iz 2011. kada je u Havani poslednji put razgovarao sa Markesom:
– Pričali smo o globalnoj politici u kući u kojoj je živeo, da bi me u jednom trenutku dočekao pitanjem: "Emire, šta misliš zašto u Americi nema političkih nemira?" Nisam znao odgovor, ali on jeste: "Zato što u Vašingtonu nema američkih ambasada".
