“Šta je cilj trke u naoružanju između Srbije i Hrvatske?”

EPA/Philippe Lopez

Koji su razlozi i šta je cilj trke u naoružanju između Srbije i Hrvatske?

Potpisivanje ugovora o nabavci i preletanje dva francuska aviona tipa Rafal nad Zagrebom ponovo je raspirilo maštu „stratega u papučama“ i u Hrvatskoj i u Srbiji. Po kafanama i kavanama naveliko se raspravlja o brzini, manevarskim sposobnostima, paleti naoružanja… Da li će hrvatski Rafal biti bolji od Mig 29 koji ima Srbija?

U vojsku se zaista ulaže sve više s obe strane granice, a i na uporednom spisku „Global Firepower” – koji analizira čitav niz faktora, od tehničke opremljenosti do finansijskih izdataka – obe zemlje uspinju se na lestvici: Srbija je 2019. bila na 79. mestu, ove godine je na 60. Hrvatska se sa 70. popela na 62. mesto.

Prema statistikama Stokholmskog mirovnog instituta SIPRI, Hrvatska je 2013. za vojsku potrošila 837 miliona dolara (1,6% BDP), a najnoviji podaci govore godišnjem izdatku od milijardu i 35 miliona dolara (1,8%). Kod Srbije je to teže reći, jer nije praksa da baš svi vojni izdaci prolaze kroz tamošnji parlament, ali SIPRI polazi od pretpostavke da je Srbija 2013. potrošila 836 miliona dolara (1,9% BDP), a trenutno se kalkuliše sa sumom od milijardu i 121 milion dolara (2,1%).

Na šta odlazi budžet za vojsku?

Takvi astronomski izdaci ostavljaju dubok utisak na „stratege u papučama“, ali oni pritom zaboravljaju da su vojni izdaci (ponekad čak i u jednoj Nemačkoj) pravi Eldorado za korupciju i nepotizam. Novac tu odlazi na razne strane, a ne samo u novo oružje. A bar na Balkanu u tome ima vrhunskih stručnjaka.

Povrh toga, ogroman deo onoga što se teoretski računa kao vojni izdatak, u Hrvatskoj odlazi na penzije ratnim veteranima. U Srbiji je još gore: procene govore da dobra polovina vojnog budžeta odlazi na plate i davanja, a zbog nacionalne pripadnosti velikog broja nekadašnjih oficira JNA, Srbija je mesto u koje su se oni naselili nakon raspada Jugoslavije i mesto gde primaju penzije – iako često žive u jadnim uslovima.

Kod nabavke novog naoružanja teško je reći da li je važniji vojni ili politički, a i psihološki argument baziran na traumi poslednjeg rata. Hrvatska je neosporno krenula u taj rat sa opremom iz Tehničkog muzeja i fundusa „Jadran filma” iz partizanskih filmova. Dalek je put od poljoprivrednih aviona i bojlera s eksplozivom do francuskih Rafala.

Trauma u Srbiji je u suštini istog korena: JNA je nekada važila kao jedna od najvećih vojnih sila Evrope, ali joj je onda veliki problem bila već i jedva naoružana, ali odlično organizovana Teritorijalna odbrana Slovenije. Teško se može osporiti činjenica da je i Slobodan Milošević „pao“ ne zato što je poveo čak četiri rata u bivšoj Jugoslaviji, već zato što je u sva ta četiri rata zapravo doživeo poraz.

Sukob je nezamisliv?

“Ponos” i “sramota” su bitni elementi ove nabavke oružja, ali pritom ostaje najvažnije pitanje: koji je motiv te nekakve „trke”? Dok je trka u naoružanju velesila u doba nekadašnjeg Hladnog rata bila utemeljena u, kako se duboko verovalo, neminovnom vojnom sukobu Istoka i Zapada, kod Srbije i Hrvatske se to gotovo uopšte ne može reći.

Međutim krajem osamdesetih godina prošlog veka i u Jugoslaviji se mnogo toga činilo „nezamislivim“, a sve oštrije nacionalističke reči koje se opet čuju u Bosni i Hercegovini bolno podsećaju na te dane. A da li je ponovo zamisliva „pomoć golorukom narodu“ u susednoj državi? Sarajevo je zaista u potpuno drugoj ligi kad je reč o izdacima za naoružanje: SIPRI evidentira da tamo na izdatke za vojsku odlazi 168 miliona dolara (0,9% BDP) što je dovoljno za 121. mesto svetske rang-liste.

Zvanični Beograd tvrdi da „nikad nije” učestvovao u prošlom pokolju koji se zbivao u BiH, a što se tiče Hrvatske: ne samo da je čak i Tuđman shvatio koliko skupo ga je koštalo popuštanje interesima tadašnje „hercegovačke frakcije“ u HDZ uplitanjem u susednu državu, nego bi za današnji Zagreb takva intervencija bila doslovno političko samoubistvo.

Ruski “poklon”

Kad je reč o Srbiji, malo ko zapravo očekuje i nekakav otvoreni vojni pohod na Kosovo (na pretposlednjem, 139. mestu „Global Firepower”). Ali razlozi zašto je Vučić nedavno spontano „odao vojnu tajnu” i novinarima pobrojao čitav spisak oružanih sistema koje stižu u Srbiju – od helikoptera i raketnih sistema, do oklopnih vozila, su zapravo sledeći:

Prvi je poruka – što je svojevremeno izjavio tada ministar obrane Srbije Aleksandar Vulin – da se „više nikad neće dogoditi užasi Oluje i Bljeska, a da nemamo čime i da ne znamo kako”.

Druga poruka je još važnija, naročito prema Kosovu: ovoga put iza Srbije „stoji Rusija”, jer gotovo svo oružje koje spominje ili stiže iz te zemlje – često kao „poklon“ – ili potiče iz nje, kao helikopteri Mi-35P sa Kipra. Tu čak i nije problem što – kako sa zadovoljstvom komentarišu „stratezi u papučama“, pogotovo s one druge strane granice – Srbija najvećim delom zbrinjava krupni vojni otpad „braće po veri”.

I nedavni poklon, još šest Migova 29, bio je uslovljen time da Srbija plati njihov potpun remont. Kipar se pak rešava tih helikoptera jer nema sto miliona dolara koliko će u sledećim godina biti potrebno za njihovo održavanje. Ali najveći problem je nešto drugo: Srbija je već imala priliku da bolno shvati kako Kremlj isključivo sledi svoje, a ne interese Beograda. A ruski interesi su ponekad ovakvi, a ponekad onakvi.

U toku je sajber-preokret

I Rafali koje nabavlja Hrvatska su polovni, tako da pored gotovo milijarde evra, treba računati i na troškove njihovog održavanja, obuke pilota, pa i na samo gorivo koje troše. To je inače problem čak i u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu: piloti moraju da sakupe dovoljno sati leta, a letnje je veoma skupo.

S jedne strane, zaista nema smisla da bilo ko rizikuje život i seda u preostale prastare „letlampe” koje ima hrvatska vojska (prvi Mig 21 poleteo još 1956. godine), a s druge, takvi avioni su u današnjim vojnim sukobima na najboljem putu da dožive sudbinu bojnih brodova iz Drugog svetskog rata.

I basnoslovno skupi bojni brodovi su bili ponos mnogih nacija, a onda je u Perl Harburu uništena maltene kompletna američka pacifička flota i to uz pomoć relativno jeftinih aviona i još jeftinijih torpeda. Takvih preokreta je u vojnoj istoriji mnogo, a jedan se upravo sada događa. To je nešto zbog čega se i pravi vojni stratezi bude noću obliveni znojem: već sad su tu bespilotne letilice, a obuka pilota današnjih aviona je basnoslovno skupa. A kad su letelice bez pilota, pa čak i ako budu oborene (kao nedavno američka od Iranaca u Persijskom zalivu), onda to i nije tako zlo. Jer, počeo je sajber-rat.