Šta bi rekao marsovac

Adaptivna prednost narodne psihologije je očigledna. Skot Atran tvrdi da je narodna psihologija našim precima koji su se borili za preživljavanje u teškim uslovima pomagala da brzo i ekonomično razlikuju dobre od loših ljudi. Ali, kako je narodna psihologija, to jest razumevanje misli običnih ljudi doprinelo verovanju u natprirodnu i u sveprisutnu višu silu? Ukoliko su pristalice teorije o religiji kao slučajnom i uzgrednom produktu evolucije u pravu, i ukoliko vera nije bila ni od kakve ili samo male koristi u traženju hrane i u ostavljanju više potomaka, zašto onda traje do današnjih dana?
Atran to pripisuje evolucionom promašaju pravca, što se događa stalno i neprekidno.
"Evolucija uvek dovede do nečega i proizvede ga za neku nameru, ali potom nema kontrolu nad nenamenskim efektima tog svog proizvoda", kaže on i navodi:
"Velike ženske grudi koje su u vezi sa ženskim hormonima, ukazuju da je žena sposobna za oplodnju, a evolucija je u čoveku učvrstila svest da su velike grudi preduslov za dobijanje potomstva i to je, uopšte, uvek pametna strategija u izboru partnerke.
Ali, grudi se danas koriste i u druge svrhe, na primer u reklami – da se postigne što veća prodaja proizvoda koji sa grudima nemaju ništa ili gotovo ništa zajedničko – od dezodoransa, preko nakita i garderobe, do piva.
Neki antropolog s Marsa mogao bi da zaključi da su grudi žena na Zemlji nastale samo da bi se omogućila prodaja higijenskih i drugih sredstava.
Marsovac, naravno, ne bi bio u pravu. Isto tako, bilo bi pogrešno pomisliti i da se religija razvila kako bi se ljudi ponašali na određeni način ili da bi se osećali lojalnim."
Pitanje je i da li postoji, i kakva je, veza između religioznog verovanja i emocija. Može se odmah reći da nema verovanja bez emocija, da su emocije uslov da verujemo.

Lični izbor
Jezik koji deca rano nauče odraz je biološke adaptacije. S religijom to nije slučaj. Svi smo rođeni sa sposobnošću učenja jezika, ali od okoline u kojoj rastemo zavisi koji ćemo jezik naučiti. Na isti način rođeni smo sa tendencijom verovanja, ali specifičnosti u koje verujemo – da li je to jedan ili više bogova, da li je to zagrobni život ili postoji reinkarnacija, da li duša posle smrti tela ide na nebo ili se seli u neku životinju – oblikuju se kulturološki.
Bilo kakve da su te specifičnosti, određena verovanja mogu se naći u svim religijama, neke od tih posebnosti su zajedničke – u hrišćanstvu, islamu, budizmu i hinduizmu. Preovlađuju – kako navode zastupnici teorije slučajnog i uzgrednog nastanka religije – ona verovanja koja najviše odgovaraju našoj mentalnoj arhitekturi.
Psiholozi su pokazali da su ljudi prijemčivi za mistiku i da pamte neobične stvari, ali ne toliko neobične da ih je nemoguće asimilovati. Ideje o Bogu i o drugim natprirodnim agensima uklapaju se u ove kriterijume. One su minimalno kontraintuitivne, ali dovoljno neobične te lako odlaze u memoriju.
Ali, da bi nešto postalo "važan deo sistema verovanja" – jednostavno rečeno: da bi se poverovalo – potrebna je i emocionalna komponenta bez koje se verovanje teško održava. Ukoliko su uključene emocije, onda se najlakše poveruje u ono u šta religija kaže da treba verovati.

Suština svih religija
Upravo zato sve religije, raznim ritualima uzburkavaju emocije, a u nekima dovode i do ekstaze. Religije stiču snagu i moć pojačavanjem emocija, što se odigrava kada se pojedinac nađe u teškom položaju ili za vreme dubokih društvenih kriza. Tada se ljudi okreću šamanima ili sveštenicima.
Najintezivnija personalna kriza je suočavanje sa smrću. Tada religija nudi zadovoljavajuće odgovore na sva pitanja. I rešava sve dileme.
Strah od smrti je potka veri. Duhovi umrlih predaka, besmrtna božanstva, nebo, pakao i duša koja trajno ostaje posle smrti, srž su svake religije.
Teoretičari adaptacije misle da je deo religiozne uloge pomoć vernicima u svetlu neizbežnosti i izvesnosti kraja života. Verovanje u Boga i zagrobni život, kažu adaptacionisti, način je davanja smisla i značaja teškom i kratkom životu.
Izgleda da je naša nesposobnost da pretpostavimo, i prihvatimo, sopstveno nepostojanje glavni razlog zbog kojeg je verovanje u život posle smrti toliko prisutno. Najveći deo međusobnih odnosa odigrava se u svesti, tako da je prirodno što takav način odnosa sa nekim nastavljamo i posle njegove smrti. Uz to, nešto što nas iznenada podseti na nestalog rođaka ili prijatelja, u trenutku nam stvara osećaj da je umrli još sa nama. U psihi nam je da u neočekivanim događajima vidimo neko duboko značenje, čak i onda kada ti događaji nemaju takvo značenje.
Jedan od načina na koji može da se razmišlja o evoluciji religije jeste analiza razvoja koji je našim precima omogućio neke prednosti u preživljavanju. Nauka je upravo na toj osnovi otvorila debatu o Bogu. Adaptacionisti ističu da je religiozno verovanje odigralo značajnu ulogu i predstavljalo prednost u preživljavanju naših predaka.
Objašnjenje adaptabilnosti religije svodi se na pružanje dokaza o njenoj pomoći u preživljavanju raznih ljudi u teškim vremenima i o njenoj ulozi u reprodukciji. Kako adaptacionisti vide stvari, to se moglo odigravati na dva nivoa – individualnom i grupnom. Religija je učinila da se ljudi osećaju bolje, da se manje plaše dolazeće smrti, da se više okreću budućnosti i da sa više volje brinu o sebi.
Takvi sentimenti, tvrde neki adaptacionisti, olakšavali su im skladištenje hrane, a pomagali su im i da zbog moralnosti, poslušnosti i trezvenosti lakše nađu životne saputnike. Religiozne grupe su lakše opstajale i trajale duže, jer su bile kohezivnije, jer su njihovi pripadnici bili spremni da se uzajamno pomažu, ali i na žrtvovanje u korist grupe i za pravednu deobu resursa.