Elektronska peticija “e-1837”, za donošenje zakona o kažnjavanju svih u Kanadi koji poriču da je ono što se desilo u Srebrenici genocid, ušla je u prvu fazu procedure u parlamentu ove zemlje na osnovu potpisa 3.500 muslimana iz ove zemlje.
Dr Radomir Baturan, ugledni naučnik iz Toronta i inicijator kontrapeticije, zajedno sa Stefanom Karganovićem i Borisom Mišićem, priznaje za “Vesti” da je srpska zajednica u Kanadi dočekala nespremno ovu inicijativu bosanskih muslimana, ali i da će, pored toga, učiniti sve da ovakav zakon ipak ne bude izglasan.
– U martu smo završili sa prikupljanjem 3.500 potpisa Srba iz Kanade za svojevrsnu kontrapeticiju na nezavisnom sajtu ORG, ali ona još podignuta na sajt parlamenta Kanade zato što, po kanadskim zakonima, mora da je predloži neko od parlamentaraca. Desetak srpskih organizacija iz Južnog Ontarija je podržalo ovu srpsku peticiju i predstavilo je jednom parlamentarcu koji će biti njen sponzor i biće uskoro na sajtu kanadskog parlamenta. Biće to nova prilika da Kanađani čuju pravu istinu.
Zar nije bilo logično da Srbi mnogo ranije odgovore na muslimansku peticiju?
– U pravu ste, ali problem je što u kanadskom parlamentu nema nijednog Srbina, nema nas čak ni u skupštinama provincija.
A zašto nema?
– Zato što mi među sobom nikada ne biramo najbolje. Tužna je istina da nijedna vlast u Srbiji nikada nije podržala nijednog nezavisnog intelektualca u Kanadi. Uvek se oslanjala na “trgovce patriotizmom”, one koji glume zarad sopstvenog interesa. Da li vam je logično da je jedan naš uspešan inženjer, pritom izvanredan patriota, dobar za kanadsku vladu, a da ga niko iz Srbije nikada nije pozvao i zamolio da pomogne i svojoj matici. Ali, zašto bi to čudilo kada Srbija svojoj dijaspori nikada nije priznala ono što jesu i Hrvatska ili Rusija. Ukoliko Srbija zaista želi nešto da promeni nabolje, tada bi trebalo da nas uključi u parlamentarni život, a ne da nas zanosi sa Skupštinom dijaspore što je, pokazalo se, bilo mlaćenje prazne slame. Da ne bude zabune, nije ovo problem samo poslednjih godina ili decenija. Dijaspora je oduvek bila dobra za maticu samo dok donosi pare.
Ove godine se obeležava 20 godina od NATO agresije. Čini se da se u dijaspori, posebno u Kanadi, sve ređe seća na taj datum?
– Zaista je to tačno. Ranijih godina smo izlazili mnogo masovnije, protestovali smo srcem, a sada se sve svelo na inicijativu pojedinaca ili manjih grupa ljudi. Tu sam i prema sebi kritičan. Poslednji put sam izašao da protestujem pre oko pet godina i tada nas je bilo ne više od pedesetak.
To kaže čovek koji je zbog NATO agresije izašao iz kanadskog PEN centra?
– Tako je. Priznajem da sam se umorio od priče i dokazivanja. Iz PEN centra sam izašao onog trenutka kada sam shvatio da ne žele da osude bombardovanje RTS i stradanje 16 radnika te televizije, a prethodno su osuđivali hapšenja ili proterivanja novinara iz Afrike, Kine… Pre izvesnog vremena sam organizovao predavanja Srbe Živanovića o Jasenovcu i to i na srpskom i na engleskom jeziku. Na kraju sam doživeo da mi pošalju komentar da je “Jasenovac prevaziđena priča”. Jasenovac to nikada ne sme da bude.
Nije valjda to jedini razlog za ravnodušnost?
– Svakako da nije. Život u dijaspori nije nimalo lak, posebno za onu populaciju Srba koji su stigli devedesetih. Stigla su im deca, a pritom se radi od devet pa dok gazda ne kaže. Ruku na srce, uzrok je i neprežaljeno “jugoslovenstvo” među Srbima. Mada su se toga odrekli i Hrvati i muslimani, Srbi i dalje imaju tu jugonostalgiju i sećanje na SFRJ.
Kada ste izašli iz PEN centra da li su vas posle pozvali da se vratite?
– Nikada više me niko nije kontaktirao. Jednostavno, to je taj sistem beščašća na kome funkcionišu stvari. Ukoliko od vas imaju koristi tada će vas pozivati. U suprotnom, ne zanimate ih. Da sam hteo da se “prilagođavam” u Centru za ruske i istočnoevropske studije, bio bih predavač, ali svojevremeno sam odbio da se susretnem sa grupom navodnih albanskih intelektualaca na čelu sa Ibrahimom Rugovom jer sam bio svestan da sam im bio potreban, ne zbog dijaloga, već da bih tom skupu dao legitimitet. Nisam želeo da uprljam 13 godina svog rada u dva naučna centra na Univerzitetu Toronto, mada sam odlično bio svestan da bih na taj način i te kako doprineo svojoj karijeri. Na kraju sam i formalno napustio taj Centar kada su za potrebe kanadske vlade izdali brošuru u kojoj su istoriju temeljne srpske pokrajine Kosovo Metohija počeli od Bajazitove uprave nad njom. Eto na koji način oni gledaju našu istoriju. To sam im i rekao.
Tvrdite da Kanađane ne zanima istina o Srbima?
– To je činjenica. Da li verujete da srednjoškolci ili studenti pojma nemaju za Srbe i Srbiju. Radio sam sa tom decom, zato to tvrdim. Čak i njihovi intelektualci veoma često pitaju da li je to “Sibirija”, mešaju nas sa Sibirom. Jednostavno, Kanada je do pre 80 godina imala samo pet miliona ljudi, a sada ima 35 miliona. Ciljano su primani isključivo intelektualci, inženjeri, arhitekte i to iz svih krajeva sveta, a najviše je Kineza, Pakistanaca, Ukrajinaca, Poljaka… Kanada je sada ozbiljna zemlja koju pokreću isključivo interesi i ništa više od toga.
Zar nema svetlih primera poput generala Mekenzija?
– Naravno da ima tih svetlih primera i njih je dosta. Bivši ambasador Džejms Biset posvetio je svoj život odbrani istine o Srbiji, a tu je još mnogo drugih, časnih ljudi. Međutim, većina intelektualaca služe državnom servisu, što je patriotski intelektualno pošteno.
Srpska zajednica u Kanadi to ne može da promeni?
– Pitanje je da li uopšte postoji srpska zajednica. Postoje pojedinci koji vuku i dok vuku uglavnom su predmet kritika, sem kada se neka ideja i ostvari. Tada svi prisvajaju taj uspeh.
Jezik čuva mentalno zdravlje
Da li je i u Kanadi najveći problem asimilacija Srba?
– Ona prva generacija te nove dijaspore koja je stigla 1992. bila je “elita”, deca visokih političara, generala, direktora velikih firmi – onih koji su imali para. Oni sa svojom decom u kući govore isključivo engleski.
A šta će im srpski?
– Ne treba im srpski jezik zbog komunikacije. Srpski im treba zbog mentalnog zdravlja, da bi znao ko si i odakle si, da nisi tikva bez korena. Ali, ako se okrenete isključivo materijalnoj filozofiji tada je zaista tačno da vam ne trebaju ni jezik ni poreklo, ništa, samo što više novca u banci.
Neumorni stvaralac
– Radomir Antonijev Baturan (71) rođen je u Babićima u srpskoj Pivi, diplomirao je književnost na Sarajevskom univerzitetu, a magistrirao i doktorirao u Beogradu.
– Bio je naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Notrop Fraj centra i Centra za ruske i istočnoevropske studije na Univerziteta Toronto, član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske.
– Kao slobodni emigrant uselio se u Kanadu 1996. Sada živi u Torontu i bavi se naučnim, književnim i nastavnim radom. Napisao je značajne romane o stradanju srpskog i jermenskog naroda “Kustos Mezezija” i “Kukasti nad Srbijom”, oba u izdanju Catena mundi iz Beograda. Urednik je dvojezičnog srpsko-kanadskog časopisa za književnost i kulturu “Ljudi govore”, koji izlazi u Torontu.
