Zato i danas Bosanska Bojna, smeštena na samom severnom rubu BiH, na granici sa Hrvatskom, deluje kao da je u njoj vreme stalo. Kuće zapuštene i uglavnom prazne, dvorišta zarasla, bivša škola opustošena, put kroz selo, koji je nekada vodio od Velike Kladuše prema Glini, na hrvatskoj strani, presečen graničnom rampom i više ne vodi nikud. I za velikokladuške standarde Bojna je kraj sveta, čijim zapuštenim putevima, stazama i bogazama, zaraslim u bujnu vegetaciju, najčešće prolaze, pod okriljem noći, sumnjivi putnici koji žele izbeći policiju i carinike.
Retki srpski povratnici, jedini preostali svedoci nestajanja njihovog sela, sa začuđujućom mirnoćom prihvatili su tu neminovnost. Sve do letos kada su se u selu pojavili njima nepoznati ljudi i uz pozdrav predstavili se kao njihove nove komšije. Ko su, šta su, niko u prvi mah nije znao.
No, ne zadugo. Selom se ubrzo pronela vest da su novi stanovnici Bojne vehabije i da ih je tu doveo poznati Bužimljanin Bilal Bosnić, neformalni vođa vehabijskog pokreta u tom delu BiH, koji je nedavno i uhapšen zbog vrbovanja mladih muslimana za rat u Siriji i Iraku. Njegovi sledbenici, pričaju meštani, kupili su u Bojni već desetak imanja od ovdašnjih Srba, koje je rat rasuo na sve strane, a ne nameravaju da se vrate. A novi stanovnici sela nisu od starosedelaca sakrivali svoje namere da žele baš na tom, od civilizacije zaboravljenom mestu, na samoj granici, podići svoje naselje u kojem bi svoju decu i žene držali podalje od poroka i očiju nevernika.
Temelji džamije
I dali su se odmah na posao, krčili su kupljena, a zapuštena imanja, a na jednom od njih udarili i temelje svoje džamije. No, njihov entuzijazam zaustavila je početkom septembra policija, a vehabije su preko noći, kako su se i pojavili, nestali iz sela. Za koliko dugo niko ne zna. Neki su i uhapšeni, a među njima i kolovođa Husein Bilal Bosnić, osumnjičen za vrbovanje ovdašnje omladine za odlazak u rat za Islamsku državu.
Upravo je Bosnić, svedoče meštani, bio glavni inspirator naseljavanja Bojne vehabijama, gde je često, uz brojnu pratnju, dolazio i odabirao imanja koja će kupiti. A mogao je i birati, jer je ponuda zaista velika. Gotovo je cela Bojna na prodaju, osim onih nekoliko imanja čiji su se vlasnici vratili.
Među njima i 75-godišnja Darinka Dukić, koja živi sama u kući, stotinak metara udaljenoj od granične rampe što preseca put i razdvaja BiH od Hrvatske. Vehabije je, posle svih nevolja koje je proživela, nisu preterano impresionirale, a o prvom susretu sa njima govori mirno, kao o nečem sasvim uobičajenom.
– Došli su letos, mislim da je bio sedmi mesec, njih dvadesetak s bradom. Krčili su tu neke voćnjake, a kad naiđeš, pozdravljaju. Pričali su ljudi da će ovde praviti džamiju, ali nisam išla dole u selo da to vidim – kaže Darinka.
Prisetila se susreta sa Bilalom i tišim glasom nastavila pričati kako joj je došao jedan dan i predstavio se kao komšija.
– Bio je baš Ramazan kada mi je došao pred kuću i reče da smo sada komšije. A prodao mu moj bivši komšija Zoran, koji sada radi kao policajac u Prijedoru, svoju kuću i zemlju. Doduše, dao mu Bilal, koliko sam čula, 2.000 evra kapare, ostatak od 15.000 trebao mu je isplatiti onaj dan kada je uhapšen. Za toliko mu je prodao kuću i 60 duluma zemlje (šest hektara), a u Bukovlju je od Radića i Bijelića kupio još 100 duluma – govori ona.
Više se boje BošnjaciJoš manje od njega vehabije brinu 74-godišnju Anku Vajajgić, koju smo zatekli sa stadom od stotinak ovaca koje je napasala uz samo gradilište vehabijske džamije. Ona ima prečih briga, živi sama bez ikakvih primanja i čuva ovce svojim komšijama Bošnjacima, koji su kupili imanje u Bojni, koje su, reći će ona, vehabije više uznemirili nego nju. |
Vraćajući se prema mestu gde se, kako nas je uputila Darinka, nalazi gradilište džamije, sreli smo ispred njegove kuće i 63-godišnjeg Milu Šimića koji je, kada smo ga upitali za vehabije, procedio da "ne zna ko ih unese ovde".
– Sada su sve moje komšije Bošnjaci kojima su Srbi prodali imanja, ali sa njima nema problema, dobro se slažemo i sarađujemo. I vehabije su za sada pristojni, nikog ne provociraju, ali i ove moje komšije Bošnjaci ne vole što im tu dolaze vehabije – priča Mile, dodajući da u celoj Bojni nema ni tridesetak Srba.
Svuda samo groblja
I sa vehabijama i bez njih on se ne nada ničem boljem. Pokazujući rukom šumu koja je došla do kuća, govori kako su to do "Oluje" sve bile oranice, sve zasejano, pokošeno. Tamo desno su bile Baste, dole Mrkonje, Lončari, malo dalje Dukići, Bijelići, a sada nema nikog.
– Samo može biti gore, bolje nikada više. Tu malo niz selo počeli su zidati džamiju, ali je to stalo, verovatno su im zabranili – pokazuje on prema mestu gde su vehabije počeli graditi i pita komšiju Bekira da nam on kaže nešto više jer je kao Bošnjak bolje upućen.
Hrvatske vehabijeVehabije se tržišno ponašaju, jeftino kupuju srpska imanja. |
– Nije to naša sekta – kratko odgovori Bekir i ode svojim poslom.
Mile je uveren da je sve to "maslo nekih većih sila" i da neće proći bez velikog rata.
Da je priča o vehabijama obavijena brojnim zagonetkama uveren je i 68-godišnji Stanko Ćane Medić, čovek kojeg u velikokladuškom kraju poznaje svako dete, a živi na Medićevom brdu, jedini Srbin koji se vratio i podigao imanje iz pepela. Sve je našao spaljeno i porušeno, a sagradio je još bolje i lepše. Do rata je bio desna ruka Fikretu Abdiću, a sada, kaže, živi za svoj ćeif i ne meša se ni u šta.
Na spomen vehabija samo se nasmejao i odmahnuo rukom.
– Da ti kažem, ništa novo se ne dešava ovde, sve je to već viđeno. Kud je prošla američka čizma nikao je vehabizam svake vrste, ne samo muslimanski. Vehabije su svuda oko nas, i u Hrvatskoj, i u Ukrajini, pa čemu se čuditi što ih ima i ovde – kaže Medić, dodajući da je sudbina Srba rešena pre dolaska vehabija, pa nema mesta čuđenju što su sada odabrali ovaj pusti kraj da naprave svoju enklavu.
Dobra trgovina– Taj Bilal Bosnić došao je letos kod mene kupiti koze i dobro smo trgovali, nije cepidlačio. Zezao sam ga malo, pitao ko im je uvalio "ljiljan" kao simbol, pa im se u njegovom Bužimu fudbalski klub zove Vitez, a ne Vezir ili Aga. "Uvek nam smeste", u šali mu je odgovorio vođa vehabija – priseća se Ćane Medić. |
– Ja sam jedini Srbin u Glinici, koja ima sedam pravoslavnih grobalja. Ali u groblja su pretvoreni i svi industrijski pogoni, farme u ovom kraju. I sada umesto da se država bavi ovim industrijskim pustolinama, ona hvata vehabije. To više nije srpski problem. Ovaj srpski kraj opustošile su prave vehabije, a ovi sada kostimirani dođu ti kao humanitarci, oni kupuju srpska imanja koja niko drugi ne bi kupio. Ako su u Hrvatskoj prazni Kordun i Banija, što je sada važno hoće li u Bojnu i Glinicu doći vehabije. Ovde caruju šumokradice, razni dileri i trgovci, a za to nisu krive vehabije. Sve od čega je ovaj narod živeo uništeno je pre dolaska vehabija.
