Sudbina je namestila da Dimitris Panagiotakis (67) studira u SFRJ, zaljubi se u Jelenu i dobije Srbiju kao drugi dom u koji redovno dolazi, najviše zbog ćerke Marije (38) i unuka Aleksandra (8,5). Nekada “nemirni dugokosi mladić” ove godine odlazi u penziju s pozicije savetnika u grčkom Ministarstvu za štampu i informacije tako da će dolaziti još češće u “svoju drugu otadžbinu”.
– Doživljavam Srbe kao svoj narod! Ja jesam Grk, ali sad mi je toliko njih iz Srbije da se osećam vašim. Od prvog dana su me prihvatili kao svog tako da sam se lako prilagodio, iako srpski jezik nije lak. Magični Beograd je u svakom pogledu presudno uticao na moj život – ističe na početku razgovora Dimitris, kojeg u Srbiji zovu Mimis, a u Grčkoj Tito, jer je studirao u Titovoj Jugoslaviji.
Ili lopta ili škola
Rođen je u Atini, a majka mu je umrla kad je imao tri i po godine. Kaže da nije imao dobru maćehu, pa je zato živeo malo kod jednog dede u Atini, malo kod drugog u Iraklionu, odakle je poreklom (što otkriva “akis” u prezimenu). Kao dete je zavoleo fudbal, pa je želeo da studira DIF, na razočaranje oca bankara i deda novinara i direktora Fonda Irakliona. Tada je napravio “malu revoluciju”.
– Bio sam talentovan fudbaler i sa 18 godina sam za prelazak u OFI iz Irakliona dobio 120.000 drahmi, u trenutku kada je otac imao platu 2.500. Ali trener je rekao ili lopta ili škola, pa sam odlučio da studiram sport od novca koji sam dobio za transfer – ističe ponosno.
U Atini je bio 101, a primaju 100 studenata. Zbog slovne greške nije primljen na DIF u Rimu, a od londonskog je odustao zbog loše klime. Nije ostao ni u Stokholmu zbog predugog kursa jezika. Sudbina je tad sredila da sretne druga Manolisa koji mu je rekao da je “od Vesne saznao da Jugoslavija ima Fakultet za fizičko”. I tako je, kako kaže, nemirni mladić 20. februara 1977. godine došao u Beograd da kao prvi grčki student studira “u Titovoj ujedinjenoj Jugoslaviji o svom trošku”. To ističe jer su iste godine brucoši bila još trojica čiji su očevi radili u grčkoj ambasadi, pa nisu plaćali školarinu.
Kao kod kuće
– Prvi utisak kad sam stigao bio je: “Nemoguće!” Mislio sam da sam pogrešio zemlju. Očekivao sam Istok, a zapravo došao na Zapad. Odmah sam upoznao nekoliko ljudi, takav sam tip, pa smo to veče izašli u Dom omladine. Primljen sam fantastično, osećao sam se kao kod kuće – kaže sa širokim osmehom.
Preko jednog Kipranina iznajmio je stan u Žarkovu, odakle je “šest meseci išao u Jovanovu da uči srpski”. Položio je i prijemni ispit za fakultet, bio 15. od 150 kandidata. Inače, gotovo odmah po dolasku, već 1. marta, Dimitris je upoznao 16-godišnju Jelenu.
– Nije dugo bilo autobusa na liniji 37, a nas dvoje sami na stanici. Sudbina! Upoznali smo se, dogovorili da se vidimo u kafeteriji na Trgu, pa išli na Kalemegdan… Ona je bila klinka, a ja mladić koji je stalno izlazio. Ipak, znao sam da je ona žena mog života! I nisam pogrešio. Posle šest godina postao sam i prvi grčki student koji se oženio Srpkinjom u Beogradu. Tako sam dobio još jednu poželjnu titulu “srpski zet” – napominje Mimis, pa se vraća na studentske dane “jer su mu ostali u divnom sećanju”.
Iako je bio malo stariji od ostalih (imao je 22 godine), sve mu je bilo interesantno, i studiranje i atmosfera uopšte.
– Samo su izlasci bili drugačiji. U Atini sam imao Plaku, kao 10 Skadarlija sa klubovima, a u Beogradu samo dve diskoteke. Roker sam u duši, svirao gitaru, slušao Bijelo dugme i Riblju čorbu, pa mi je ipak najzanimljiviji bio Dom omladine – priča naš sagovornik, te ističe da je ponosan što je otvorio vrata grčkim studentima u Beogradu.
U jednom trenutku osamdesetih godina bilo ih je 10.000, tvrdi Dimitris.
– Moja kuća im je bila otvorena za sve savete, traženje stanova, gde da izađu… Siguran sam da mi je većina narednih generacija zahvalna što sam im pomogao da upoznaju grad i divni srpski narod sa kojim imamo mnogo toga zajedničkog – napominje.
Humanitarni karavan
Njemu konkretno taj period je pomogao na profesionalnom planu s obzirom na to da je godinama radio u pres službi Ambasade Grčke u Beogradu, od 1981. do 1991, u dva navrata i od 2006. do 2010. Dakle, famoznih devedesetih nije živeo u Srbiji, ali jeste dušom ostao u Jugoslaviji.
– Mnogo puta smo organizovali humanitarni karavan pomoći, hranu i novac za građane Srbije. A tast i tašta su svakog januara dolazili kod nas na tri meseca, jer nisu imali grejanje, tako da sam dobro znao situaciju – napominje čovek koji je, kada je 2006. godine došao u Srbiju, upisao Fakultet političkih nauka, na kojem je magistrirao i doktorirao.
– Od 2010. radim u grčkom Ministarstvu i mogu da idem u penziju, ali čekam Jelenu (61) koja radi za “Glas Grčke” na Ert-u (poput RTS-a) i ima još godinu dana rada. Planiram da živim najviše u Srbiji, a da leti idem u mamino selo Elja, gde ćemo renovirati kuću. Radujem se životu u Beogradu u blizini moje divne ćerke i neverovatnog unuka koji je pokupio najbolje od Srba i Grka – konstatuje Dimitris Panagiotakis za kraj.
“Igra” s prezimenom
– Moje prezime se izgovara Panajotakis, ali su mi ga ovde pretvorili u Panagiotakis. Pazite sad ovo. Jelena je u Srbiji dobila moje prezime i u srpskom pasošu joj piše Jelena Panagiotakis, a u Grčkoj (i GR pasošu) ona je Cvjetković, jer žena mora da ima devojačko prezime – otkriva nam Dimitris malu “zbrku” oko porodičnog imena.
Ivica Osim bio ljudina
Kada mu se 1991. završio mandat u Ambasadi u Beogradu, Dimitris je otišao u Atinu. Odbio je mnoge ponude jer je čekao novi mandat u Srbiji. Sudbina je opet namestila da se 1992. vrati prvoj ljubavi, fudbalu, i postao je pomoćnik, ni manje ni više, nego velikom Ivici Osimu! Za dve godine koliko su radili zajedno, dobro su se upoznali i postali prijatelji. A nedavna vest o Osimovoj smrti ga je mnogo rastužila.
– Bila mi je velika čast biti njegov prevodilac i asistent tokom sezone 1992-94. Bio je ogromna ličnost i najpošteniji čovek kojeg sam ikada upoznao. Pokretna fudbalska enciklopedija, a kao trener je bio bar 50 godina ispred svog vremena! Neka počiva u miru – napisao je Dimitris na Fejsbuku, a nama otkrio detalje:
– Ivica je bio veoma interesantan, filozof svoje vrste i jedan od najboljih trenera Evrope, možda i na svetu. Imali smo puno priča i anegdota. Družili se s legendama, “princom od Neretve” i najboljim golgeterom svih vremena Dušanom Bajevićem i najboljom “desetkom” Partizana Momčilom Mocom Vukotićem. Hit u Atini, za istim stolom sedimo mi iz Panatinaikosa, Duško iz AEK-a i Moca iz Panioniosa. Divno vreme – setno priča Dimitris.
On dodaje da je Ivicu vodio u tradicionalno selo Elja u predgrađu Irakliona i da se trener oduševio.
– Pišem knjigu o periodu s Osimom u Panatinaikosu. Planiram da napišem i autobiografiju i knjigu o mojoj karijeri, kao i srpsko-grčki rečnik – otkriva Mimis, koji i danas igra mali fudbal.
Najbolje kod Tita
Dimitris je živeo u SFRJ, dolazio u SRJ, pa u Srbiju i, bez ikakve sumnje, najlepše mu je bilo u vreme Tita!
– Možda zato što sam tad bio student, pa zaposlen, dobro situiran, stekao porodicu. Mada, generalno se tada lepo živelo u zemlji, nije bilo nikakvih tenzija. Da, moguće da sam jugonostalgičar.
Lepotice iz Knez Mihailove
Putovao je Dimitris mnogo, ali mu je Beograd, posle Atine i Irakliona, postao treći omiljeni grad.
– Zelenilo me osvojilo. Navijam za Panatinaikos, a mi smo zeleni (osmeh). Zanimljiv grad, bilo je malo automobila i bio je znatno jeftiniji za život od Atine. Glavna razlika između ova dva grada je što kad šetate Knez Mihailovom, oko počne da ti treperi ako vidi ružnu ženu. Sve Grke zovem da dođu i uvere se da su Srpkinje najlepše žene na svetu! I ne samo da su lepe, već su žestoke – šeretski priča.
Na spisak u korist Srbije dodaje iste običaje i mentalitet. Ipak, ima nešto što ga nervira, kad kažu “polako ćemo, gde žuriš, šta se sekiraš”. To mu oduvek smeta, kao i pojava “bogataša preko noći”.
Naučio drugove da jedu puževe
Tokom studiranja i rada je izlazio mnogo u Beogradu, upoznavao ljude, družio se. Sa mnogima je i danas u kontaktu. Jednom godišnje se klasa okupi, a uvek kad dođe obavezno se čuje i vidi s najbližima.
– Idemo svuda, a najviše volimo restorane na Košutnjaku – kaže i javlja se na telefon.
Zove ga drug s fakulteta Pavle Mitrović da se dogovore za viđenje. Anegdotu koju drugari redovno prepričavaju potiče iz 1978. kada je njih pedesetak bilo dve nedelje na Perućcu. Među sportskim aktivnostima imali su i plivanje do Bosne, a spavali su u šatorima.
– Dve tetkice su nam kuvale. Kupus, riža, pa kupus s rižom, a mi sportisti, treba nam meso. Padne kiša i ja skupim punu kesu puževa, a znam kako se spremaju, jer ih na Kritu jedemo. Profa prvi probao, iskolačio oči: “Reci da ne valja ništa.” Oduševio se, pa da ostane više za njega (smeh). Posle smo svi zajedno išli u šumu da tražimo puževe – s nostalgijom u glasu priča Mimis.
Naš sagovornik je otvorio i prvi video-klub u Jugoslaviji. U Grčkoj su, naime, imali video-kasete, a on je upoznao Miška Aranđelovića i dao mu ideju da otvori video-klub, prvi u SFRJ, čuveni Klub M. Da bi mogao to da radi, Miškov otac je preko gradonačelnika ubacio u zakon klauzulu koju je Mimis preveo iz grčkog.
S poštovanjem o tašti i tastu
Naš sagovornik perfektno priča i piše srpski, a najteži su mu bili padeži, budući da ih Grci imaju četiri, a Srbi sedam. Izazov mu je bio infinitiv, ali je i njega savladao. I Jelena savršeno priča i piše grčki, pa se nameće pitanje na kom jeziku pričaju kod kuće.
– Na oba. Nema pravila, zavisi od teme – kaže Dimitris, te dodaje da su im s jezicima najviše pomogle – Jeleni Dimitrisova baka, a njemu tašta.
A o tašti i tastu, poreklom iz Like, priča s velikim poštovanjem.
– Obrazovani i predivni ljudi koji su me odmah prihvatili. Zavoleli smo se međusobno. Tast Aleksandar Cvjetković je bio arhitekta, veliki domaćin, čovek za primer. Tašta Neđeljka, Nena, učiteljica srpskog, bila mi je kao majka, toliko smo se voleli. Ali oboje su umrli. Imao sam sreće da sam ih imao takve – navodi tužno.
Inače, ćerka Marija je išla u francusku školu u Beogradu i Atini, studirala u srpskoj prestonici, gde je upoznala Nemanju, dobila sina i ostala tu.
Prebranac od džinovskog pasulja
Voli Mimis srpsku hranu, pogotovo sarmu, pa je Jelena često pravi. Voli i našu musaku koju u šali zovu sirotinjska “jer grčka ima i krompir i patlidžan i tikvice i meso, plus bešamel sos”. Naučila je ona da pravi i grčke specijalitete i savršeno pravi musaku i pasticiju.
– Jelenina slava je Sveti Toma. Kada sam otišao prvi put, oduševio me prebranac. Pomislim kakav bi bio s našim, gigantskim pasuljem. Sledeće godine ga donesem, buduća tašta napravi i niko nije hteo da jede meso, svi jeli gigantski prebranac (smeh). Tast ga je u vikendici u Starim Banovcima zasadio pored kukuruza. Od pola kile smo dobili 55 kilograma – seća se Mimis.
Zapad nagrađuje samo poslušne
Kao doktorand na političkim naukama, Dimitris prati dešavanja u Srbiji. I prilično je zabrinut.
– Malo-malo u Beograd dođe neki strani zvaničnik. Veliki je pritisak da se Srbija priključi sankcijama Rusiji, a uslovljavaju Kosovom. Nikako ne bih voleo da sam na Vučićevom mestu. On je izabrao da zemlja bude neutralna, da ne ulazi u NATO, i za mene je to u redu politika, ali na Zapadu izgleda kao da sedi na dve stolice. Sad mora da se opredeli, u teškoj je situaciji. I da uvedemo sankcije, šta ćemo dobiti od toga? Stalno stižu neki novi uslovi, jer Zapad nagrađuje samo poslušne. Najbolji primer za to su Bugarska i Rumunija koje su primljene u EU, a nisu zadovoljavale prvi uslov za to – povoljnu ekonomsku situaciju u zemlji. Bugarska je tada imala standard 170 evra po stanovniku, Rumunija 195, a Srbija 450 evra. Ne znam šta će biti – napominje Dimitris.
