Srpski se i pesmom čuva

U Špandauu, na krajnjem zapadu Berlina je jedno od odeljenja Dopunske škole na srpskom jeziku, koje vodi učiteljica Mirjana Stefanović. Nalazi se u neposrednoj blizini okretnice U-bana i S-bana (metroa i gradskog voza), kod stanice Rathaus Špandau, pa je lako dostupna i onima koji ne stanuju u ovom delu grada.

U svakom od svojih odeljenja, pa i ovom, Stefanovićeva je povodom Vidovdana i završetka školske godine pripremila bogat program, sačinjen od pesama, igrokaza i recitacija. Deca su pevala samo početke pesama poznatih u narodu, što se pokazalo kao praktično jer je time obuhvaćen mnogo širi repertoar.

Za decu je inače znatno komplikovanije ukoliko bi morala da nauče cele pesme. U programu se našla i neizbežna, neformalna himna srpskih škola u dijaspori „Negujmo srpski jezik“ koju su složno otpevali svi učenici. U ovom odeljenju nastavu su pohađale i sestre Stojiljković, Natalija i Emilija, koje su na nekim prethodnim priredbama izazvale veliku pažnju srpske dijaspore u Berlinu izuzetnim izvođenjem naših narodnih pesama, a ovog puta su pevale „Ječam žela“.

Petar Jovanović, otac blizanaca Aleksandra i Stefana, pun je pozitivnih utisaka o dopunskoj školi.

– Učiteljica Mirjana je fenomenalna i dobra osoba, razume mnoge probleme koji se tiču nas roditelja. Stefan je stariji samo dva minuta od Aleksandra, i oni se već godinu dana bave košarkom. Imaju intenzivne treninge, utakmice su i petkom i subotom, pa nam je vreme najveći problem. Učiteljica za sve to ima razumevanja, i veoma smo joj zahvalni zbog toga. U Berlinu sam više od 30 godina, radim kao menadžer na birou rada, a rodom sam iz Mladenovca.

Supruga Marina Jovanović nije mogla a da takođe ne pohvali učiteljicu Mirjanu:

– Učiteljica je zaista veoma strpljiva, potrudila se na početku da nam pribavi knjige i dečacima olakša školovanje. Mnogo se uči ovde u školi, a deca su motivisana i dobra pre svega. Nema lepšeg utiska nego kad deca sa zadovoljstvom dolaze u školu. Oni pohađaju srpsku dopunsku školu tačno godinau dana, i za to vreme postigli su baš mnogo. Moram da priznam da do polaska u srpsku školu zaista nisu znali da govore naš jezik, i mislim da je to slučaj kod mnogih porodica, pogotovo ako su oba roditelja zaposlena, ovako kao ja i suprug. I kod kuće smo ranije komunicirali uglavnom na nemačkom, ali zahvaljujući školi i učiteljici Mirjani, sada, i kad ih pitamo nešto na nemačkom, oni nam odgovaraju na srpskom. Učinili su zaista veliki pomak zahvaljujući ovoj školi. Ja sam ovde punih petnaest godina, i došla sam takođe iz Mladenovca. Po struci sam ekonomski tehničar i radim u velikom supermarketu.

Stariji brat, Stefan Jovanović navodi:

– U nemačkoj školi idem u treći razred. Ovde u srpskoj školi učimo puno zanimljivih stvari. Treniram košarku, u klubu DBV Šarlotenburg, i to je sport koji najviše volim. Za raspust idemo kod babe i dede u Mladenovac, baš nam je lepo tamo, a imam i nekoliko prijatelja.

Mlađi brat Aleksandar dodaje:

– Sviđa mi se ovde u srpskoj školi. Pre toga sam znao malo srpski. U Mladenovcu, kod babe i dede se igramo i sa drugom decom, ali sada možemo da pričamo samo srpski. Družimo se i sa drugom srpskom decom u Berlinu.

Sunce lepše greje u Srbiji

Sava Simić, posle završene školske godine, sažima utiske.

– Idem već tri godine u srpsku školu. U nemačkoj školi sam u treći razred. Mnogo mi se sviđe što u ovoj dopunskoj školi učimo mnogo srpskih pesama. Van škole imam samo još jednog druga, sa kojim mogu da pričam srpski. Došli smo pre šest godina iz Požarevca. Života u Požarevcu više se ne sećam. Tamo imam drugare sa kojima se redovno igram kada sam kod babe i dede.

Savina sestra Jovana Simić deli mišljenje svog brata:

– Idem u četvrti razred u nemačkoj školi, a ovde u srpskoj školi nam je jako dobro. Sviđa mi se kada odem u Požarevac kod babe i dede, jer njih inače ne viđam svaki dan. Odlazimo jednom do dva puta godišnje. Meni se ovde u školi najviše sviđa da sam uspela da naučim da čitam, čak i na ćirilici.

Njihova majka Dragana Simić srpsku školu vidi kao jednu vezu sa zavičajem, i saopštava:

– Od prvog razreda, moja deca idu i u srpsku školu. Za školu nismo znali, dok nismo upoznali učiteljicu Mirjanu, sada smo veoma zadovoljni, a Mirjana je naša prava srpska učiteljica. Iz Zaječara sam, radim kao medicinska sestra u bolnici. Sa suprugom Srđanom započela sam zajednički život u Požarevcu, gde je on i rođen, a onda su tu rođena i naša deca. Srđan takođe radi u medicinskoj struci. Ja sam prva došla u Berlin, a onda su i oni za mnom. Na finansije u Berlinu ne možemo da se žalimo, ali sunce lepše greje u Srbiji. To je naš utisak, i mislim da ga i većina deli.

Učiteljica bila i mami

Deca Gorana Dujakovića takođe su u ovoj školi, i on navodi:

– Škola nam se sasvim sviđa, pohađaju je obe naše ćerke i potpuno smo zadovoljni. Deca idu drugu godinu u školu. Mlađa ide prvu godinu, a starija je već dve godine tu. Do pre dve godine živeli smo u Severnoj Rajni Vestfaliji, a onda smo se preselili u Berlin. Ja sam 11 godina u Nemačkoj, a došao sam iz Banjaluke, po zanimanju sam tehnolog zavarivanja. Tom profesijom sam počeo da se bavimu Banjaluci, a ovde sam se dalje usavršavao.

Supruga Marina Dujaković, sa nastavom koju drži Stefanovićeva, ima više iskustva.

– I ja sam nekada išla u srpsku školu, kod učiteljice Mirjane, o njoj mogu da kažem sve najbolje. Drago mi je da učiteljica koja je učila mene, sada da uči moju decu. U Berlin sam se doselila sa roditeljima kada sam imala pet godina. Sada radim u nemačkoj osnovnoj školi kao pomoćnik u nastavi. Obavezno, dva puta godišnje odlazimo u Banjaluku na odmor. Za druženje sa našim ljudima u Berlinu, imamo nažalost vrlo malo vremena.

Julija Dujaković postiže sve, veoma je aktivna kada je u pitanju školska nastava, a i kada je u pitanju igranje sa drugaricama u selu kod Banjaluke.

– Sviđa mi se u srpskoj školi i rado dolazim na nastavu. Danas sam na priredbi pevala i glumila. Od onoga što učimo u nemačkoj školi, najviše mi se sviđa matematika, a pogotovo kada rešavamo zadatke sa koordinatnim sistemima. Volim kada odemo u Banjaluku, tamo su nam baba i deda, puno rodbine, a imam i dve dobre drugarice. One su mi mnogo važne, a više mi i ne treba. Baba i deda su baš na selu i kada sam kod njih, ustajem baš rano i pomažem u postavljanju doručka, za koji prethodno odem da pokupim jaja koja nije uvek lako naći. Preko dana se sa ostalom decom igramo jurke, žmurke, plivamo u obližnjem bazenu ili vozimo bicikle, što posebno volim.

Ana Dujaković se rado pridružuje starijoj sestri, i u školi i u igri.

– Danas sam izrecitovala pesmicu „Hvala Vuku za azbuku“. U srpskoj školi nam je dobro, a kad odemo u Banjaluku, mnogo volim kada se igram sa sestrom i drugaricama, ali tek treba da naučim da vozim bicikl i da plivam.

Usvajamo i naš humor

Učiteljica Mirjana Stefanović nastavu drži i u Betovenovoj gimnaziji, u Lankvicu, u jugozapadnom delu Berlina. U jednoj maloj učionici ipak su mogli da se smeste svi učenici, i za svoje roditelje izvedu priredbu, posle čega su im podeljene knjižice. Učenici se među sobom već dobro znaju, pa im nije bio problem da složno otpevaju više pesama.

Među izvedenim pesmama, našle su se: „Bosioče moj zeleni“, „Ruzmarine, moje rosno cveće“, „Pošla Rumena nane na vodu“, „Ne luduj, Lelo“, „I dođi Lolo“ i „Oj Coko, Coko, crno oko“. Izveden je i jedan igrokaz pod nazivom „Ko je kriv“.

– Deca tako ne uče samo slova, reči, srpske pesmi i istoriju, već usvajaju i mentalitet i humor svog naroda – kaže nastavnica Mirjana.

Helena Ždrale je rođena u Berlinu, ali je u srpsku školu krenula sa dosta znanja srpskog, koji je naučila od mame i tate. Posebno je mama imala vremena za to, a Helena se dobro priseća „maminih lekcija“ dok su sedele u kafiću. Mlađi brat Teodor još nije stasao za školu, ali je željan novih iskustava, pa i kada je škola u pitanju. Helena se raduje raspustu i odlasku u Sremsku Mitrovicu, odakle su roditelji njihovog oca, Saše, koji je rođen u Berlinu, dok je majka Suzana došla iz Banjaluke, u koju takođe porodica Ždrale rado i redovno odlazi.

Braća, Stefan i Tadija Đerić rado prisustvuju nastavi u srpskoj školi, kod učiteljice Mirjane, a Stefan stiže i redovno da trenira fudbal.