Niže cene na tim tržištima proizvođači pravdaju borbom sa konkurencijom i kursnim razlikama, dok stručnjaci ističu da su takvi izgovori ništa drugo do bacanje prašine u oči građanima Srbije, jer svoje gubitke sa stranih tržišta proizvođači prebacuju na leđa ovdašnjih potrošača!
Priča o proizvodima iz Srbije koji su jeftiniji u zemljama okruženja traje već nekoliko godina. A građani se i dalje pitaju kako je to moguće kada logika govori da za to nema računice. Tačno je da je PDV u Republici Srpskoj ili Crnoj Gori niži za jedan odsto nego u Srbiji. Međutim, da bi roba dospela na tamošnje rafove, za nju treba platiti troškove transporta i skladištenja, u cenu treba da se ugrade i trgovci…
A sve to košta. Pa ipak, kada se sve sabere, cene srpskih proizvoda u tim zemljama niže su nego kod nas. Tako je, na primer, litar “Vitalovog“ ulja u podgoričkom “Maksiju“ jeftiniji nego u srpskom za 3,21 dinar, “začin C“ u pakovanju od 250 grama za 15,35, a 100 grama čokolade “galeb“ za čak 31,45 dinara.
Još poraznije zvuči podatak da su namirnice u Srbiji skuplje nego na crnogorskom primorju. Tako, na primer, “eurokrem“ u pakovanju od pola kilograma u „Pantomarketu“ u Herceg Novom košta 58,63 dinara manje nego u Srbiji. “Aleva paprika“ od 200 grama tamo je jeftinija za 30,47, a 12 rolni toalet-papira “perfeks“ za 30,30 dinara. Interesantno je dodati da 24 rolne ovog papira u banjalučkom “Intereksu“ koštaju 252,89, dok je u Srbiji cena 12 rolni 197,90 dinara.
U „Intereksu“ u Banjaluci, prašak za veš “meriks“ u kesi od tri kilograma košta 303,86, a u radnjama u Srbiji 386,90. Mlečna čokolada “najlepše želje“ u pakovanju od 90 grama u Banjaluci se plaća 65,45, a u Srbiji 90,50 dinara, dok je kesica “smokija“ u Republici Srpskoj jeftinija za skoro 10 dinara nego kod nas.
Ovome treba dodati da se u okolnim zemljama po nižoj ceni mogu pazariti i srpski tekstil, automobilske gume i drugi proizvodi, ali i to da je prosečna zarada najniža u Srbiji. Tačnije, prosečna plata isplaćena za mart ove godine u Srbiji iznosila je 336, u Republici Srpskoj 394,70, a u Crnoj Gori 465 evra. Zbog toga su građani Srbije koji putuju u ove zemlje s pravom kivni na ovdašnje proizvođače, jer se ne mogu osloboditi osećanja da ih oni kroz cene svojih proizvoda pljačkaju.
Rade Pribićević, direktor korporativnih poslova u “Denjub fuds grupi“, u okviru koje posluju kompanije “Imlek“, „Subotička mlekara“, “Knjaz Miloš“ i “Bambi“, kaže za “Blic“, da ne treba dizati hajku na proizvođače, jer su niže cene u zemljama u okruženju opravdane.
“Kao prvo, treba imati u vidu kursne razlike koje se menjaju iz dana u dan. Drugo, mi smo kao proizvođači “plazme“ tržišni lider u Srbiji, dok u drugim zemljama nismo, jer se tamo borimo protiv konkurencije, a kako drugačije nego sa relevantnom cenom. Međutim, ne treba zaboraviti ni to da maloprodajne cene ne određuju proizvođači, već trgovci“, kaže Pribićević.
Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije, kaže da ovakva pravdanja slušamo već nekoliko godina, a da niko neće pošteno da kaže da zapravo građani Srbije plaćaju marketing ovdašnjih proizvođača na okolnim tržištima.
“Građani to znaju, ali ćute. Boje se, valjda, da će ako budu reagovali biti još gore. Pri tom nam razni statističari i ostale organizacije serviraju informacije kako je Srbija najjeftinija u okruženju. Lažu nas kao da mi nemamo ni oči ni uši. Zbog toga srpsko tržište mora što pre da se otvori, da dođu drugi koji će nam svoje proizvode ponuditi po pristojnijim cenama“, kaže Papović.
