– Sledeće godine trebalo bi da počnem pisanje disertacije na temu etike i književne prezentacije zlostavljanja i trauma – kaže za "Vesti".
Suveniri iz detinjstva– Igračke koje sam ponela iz kuće u Srbu su plišani žuti pas Žućo i patak Pajo – kaže Maša. – Dobila sam ih na poklon kao beba i danas ih čuvam kao dragocene suvenire iz daleke proslosti. |
Uz veliku podršku porodice, Maša je 2010. diplomirala pravo i književnost na Univerzitetu u Gvelfu, a dve godine kasnije na istom Univerzitetu magistrirala je književnost. Pre upisivanja na doktorske studije na Univerzitetu u Vaterlou radila je za akademsku izdavačku kuću Brodvju pres(Broadvienj Preš).
Maša Torbica, pored uspešnog školovanja, u Kanadi piše i pesme. Objavila je 2006. godine knjigu poezije pod naslovom "Digni se ponovo". Nastavila je da piše pesme i planira da uskoro objavi dve knjige poezije, jednu na srpskom, a drugu na engleskom.
Mašina knjiga, ali i tema doktorske disertacije "Etika i književna prezentacija zlostavljanja i trauma" tesno su povezane sa stradanjima srpskog naroda u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.
Kuraženje u epskoj poeziji– Oduvek sam htela da posvetim život književnosti (studiranju, predavanju i pisanju) jer mislim da ovo polje nauke pruža bogatstvo mogućnosti – kaže Maša. – Studiranje književnosti traži mnogo više od čitanja literature – svaka knjiga zahteva znanje o široj atmosferi u kojoj je nastala, s tim da pisci većinom tragaju za istinama celokupne ljudske egzistencije. Književnost je neodvojiva od istorije, filozofije, sociologije, psihologije… Zbog toga, književna dela imaju potencijal da otkriju potištene istine iz prošlosti, da se bore protiv opresije, da olakšaju patnju, da sjedine ljude i ojačaju nadu. Trenutno pišem esej o srpskoj epskoj poeziji (za knjigu kritike na engleskom jeziku), gde naglašavam kako su epske pesme postale bitni integrativni faktor u srpskom narodu posle turske okupacije jer su svedočile o postojanju nekada slobodnih i moćnih sopstvenih srpskih država i pružale način za duhovni opstanak i opiranje asimilaciji. |
Maša Torbica je dete "Oluje". One strašne, koja je tog kobnog 5. avgusta 1995. godine s vekovnih ognjišta u izbegličku kolonu pokrenula više od 200.000 Srba Krajišnika.
Maja, dete iz kolone beznađa, imala je te 1995. osam godina. Vratimo, ipak, priču na početak.
Sestra istinski prijatelj– Rekla sam da me je oduševilo rođenje moje mlađe sestre Milorade – Mime, ali htela bih da detaljnije naglasim njen puni uticaj na moj život jer biografija ne bi bila istinita bez toga. |
– Rođena sam 1987. u Zagrebu od roditelja Milorada i Mire – priča svoju životnu storiju Maša. – Živeli smo u Zagrebu do maja 1991. Tata se bavio privatnim biznisom, a mama je radila kao pravnik u gradskoj upravi. Kad je rat počeo, tata je imao neugodnosti na poslu zbog nacionalne pripadnosti, a mama je dobila otkaz u aprilu 1991. godine, pa smo bili primorani da napustimo Zagreb. Preselili smo se u Srb, u Liku, u tatino rodno mesto. Iako sam bila mala, po priči roditelja i rođaka shvatila sam da se dešavaju ružne stvari. Moja mlađa sestra Milorada rodila se 1993. i ja sam bila oduševljena. U Srbu sam uživala u lepoti prirode, i najviše sam volela da pričam sa svojom bakom Ankom, tatinom mamom, koja je podržavala moje maštanje i slušala moje priče i pesmice. Pre "Oluje", ja sam rasla sa tipičnom dečjom bezbrižnošću. Iako su se stariji trudili da prikriju realnosti rata i brige od nas dece, mogla sam da osetim njihovu zabrinutost o ratu i o neizvesnosti naše sudbine.
Svedočenje protiv zaborava– Pre 19 godina, kad sam iznenada morala da ostavim svoju kuću i zemlju svojih predaka, nisam mogla ni da zamislim da će moj put kroz život voditi od izbegličke kolone, do stranog kontinenta, do doktorske disertacije o prezentaciji nepravde. Tragedija rata i primorano napuštanje otadžbine ostavili su bolni ožiljak na tkivu moga života, ali ne dozvoljavam da ta prošlost padne u zaborav jer duboko verujem u moć svedočenja protiv nepravde – smatra Maša. |
– Prelomni događaji tog 5. avgusta 1995. su duboko urezani u mome sećanju. Usred noći mama me je probudila i rekla da se pakujemo, moramo da napustimo kuću. Nisam mogla da shvatim šta to znači, i zvučalo mi je nestvarno. Bila sam iskreno ubeđena da su moji roditelji zbunjeni, tako da sam samo uzela dve svoje igračke i čak sam insistirala da zaključamo kuću. Vožnja do Srbije bila je izuzetno naporna jer je tata vozio sa tek operisanom kičmom, i morao je konstantno da uzima tablete protiv bolova. Poznavajući preke pute kroz šume i staze, izbili smo na asfalt negde pre planine Oštrelj u Bosni. Krenuli smo prema Banjaluci, ali na putu ispred nas, na nekoliko stotina metara, kolonu su zasule topovske granate. Okrenuli smo se i nedugo zatim skrenuli na makadamski put koji nas je doveo na planinu Manjaču, a potom u Banjaluku. Tu smo se zadržali samo da kupimo gorivo. Tata je nadljudskom snagom vozio dalje i tako smo oko ponoći došli na granicu sa Srbijom (na prelazu Rača, na granici Srbije i Bosne). Tu nisu hteli da nas puste, nego su nas uputili da pokušamo preko Pavlovića ćuprije. Nekako su nas pustili preko tog mosta i nastavili smo put za Beograd. Na ulasku u Beograd pukla nam je guma i morali smo peške da tražimo javni telefon da nazovemo ujaka koji je živeo u Beogradu. Moj ujak Mile Tepšić je živeo u Beogradu do novembra 1995. godine, a onda je sa ujnom Željkom i njihovom kćerkom Tamarom emigrirao u Kanadu i 1997. nama poslao garanciju.
Knjigu posvetila baku Anki– Iako sam od detinjstva smišljala stihove i mami ih diktirala da ih zabeleži, posle dolaska u Kanadu počela sam intenzivnije razmišljati o pisanju poezije – kaže Maša. – Htela sam naći način da opišem i da razumem sve traumatične promene kroz koje sam prošla tokom rata i izbeglištva. Počela sam da čitam poeziju na srpskom, i dala sam samoj sebi zadatak da sastavim makar jednu strofu na dan. Par godina kasnije, imala sam sreću da sam upoznala profesorku Živanku Majstorović u Srpskoj školi u Kičineru (Živanka sa porodicom danas živi u Novom Sadu), koja mi je pružila veliku podršku u mojoj poeziji. |
– Kao izbeglice, tražeći novi smeštaj putovali smo i do Radan planine na jugu Srbije, blizu Leskovca. Nakon svih neuspešnih pokušaja, moja bliža rođaka Sonja Jevtić iz Amerike je nekako uspela da uspostavi kontakt sa nama, i poslala nas je u vikendicu njenog muža u Novim Banovcima. Tu smo proveli godinu dana. U toj nesreći imali smo sreću da upoznamo njenog svekra i svekrvu, Dragana i Veru Jevtić, koji su nam pružili neizmernu ljubav i pažnju. Prve dane izbeglištva u Banovcima olakšala nam je pomoć naših bliskih rođaka iz Amerike. U uslovima u kojim smo se našli, život je bio težak. Potreseni naglim gubitkom svega što smo imali, mama i tata su hteli da meni i sestri omoguće bolju budućnost, i aplicirali su, na šta su se teško odlučili, za emigraciju u inostranstvo. Uz pomoć ujaka koji nam je poslao garanciju, stigli smo u Kanadu aprila 1997. U Gvelfu smo počeli novi život.
Brzo sam se uklopila u novi ambijent, ali emotivno sam patila jer mi je bilo izuzetno teško što smo napustili Srbiju. Tugovala sam za rodbinom i prijateljima. Isto tako, bilo mi je teško da vidim kako se mama i tata žrtvuju na najniže plaćenim poslovima, i trudila sam se da ih razveselim svojim uspesima u školi – kaže na kraju svoje priče Maša Torbica, dete iz "Oluje" 1995.
Dve Mašine želje– Kao najviši stepen školovanja u svim oblastima nauke, doktorat traje minimum četiri godine – kaže Maša. – Prva godina je posvećena generalnim studijama književnosti, a u drugoj se polažu dva ispita za specijalizaciju.To zahteva da pročitam 100-120 knjiga iz svakog polja koje želim da specijaliziram, i da dokažem znanje na pismenim i usmenim ispitima. Zatim, u sledeće dve godine moram da napišem doktorsku disertaciju na oko 400 stranica istraživačkog rada na temu povezanu sa specijalizacijama, namenjeno da služi kao originalni doprinos izabranom polju nauke. Moje specijalizacije će biti kanadska i srpska književnost, kao i istorija retorike (iako to zahteva mnogo više truda, želim da konkurišem za treću specijalizaciju). Uz ovaj akademski rad, tokom doktorata predajem studentima prve godine kao asistent, a od naredne zime pa nadalje ću imati dužnost da samostalno vodim predavanja. Meni je to izuzetni užitak. Cilj mog školovanja jeste da posle odbrane doktorata radim kao profesor književnosti na fakultetu i da, uz akademski rad, nastavim pisanje poezije, a možda, jednog dana, i proze – glasno razmišlja naša sagovornica. |
Danas, 19 godina kasnije od tih strašnih događaja, Maša svojim uspesima u školi, ali i poezijom, na najbolji način potvrđuje večitu istinu – uzaludna su sva stradanja i patnje – čovek je rođen da pobeđuje. Ili, kao što svojom prvom knjigom poezije pod naslovom " Digni se ponovo" Maša nagoveštava simboliku dizanja iz pepela jednog ponosnog naroda. Svi njeni dosadašnji uspesi i pesme, pogotovo, satkane su iz "Oluje".
Nepovratno oterani sa ognjišta– Pesmu "Moj grad po noći" napisala sam nakon što sam se u leto 2004. prvi put vratila u Srb posle "Oluje". Taj doživljaj za mene je bio potresan, možda čak jednako bolan kao i ranije bežanje. Videla sam našu kuću, iznutra zapaljenu, a izvana izunakaženu, kako stoji okružena divljom travom, napuštena, kao i bezbroj drugih kuća po Krajini. Tek tada sam shvatila punu dubinu tragedije koju je naš narod doživeo. Mi, koji smo morali da napustimo ognjišta zbog Oluje, prošli kroz veliku nesreću, ali je mnogo bitniji poraz i gubitak je to što su buduće generacije oterane daleko (u mnogim slučajevima nepovratno) od ognjišta, iako su njihovi preci tu živeli vekovima. Celokupna istorija Krajine je jedna od najtužnijih priča na svetu. Iako sam danas daleko od otadžbine, ne zaboravljam kako su moji preci, generacija za generacijom, konstantno žrtvovali živote da odbrane svoju slobodu i svoju veru. Moja vezanost za Liku nije samo nostalgija. Osećam duhovnu pripadnost tome kraju, i u ovoj pesmi zamišljam da sva napuštena mesta u Krajini dele moju tugu, i pate zbog odlaska njenih stanovnika. |
Moj grad po noćiOvaj grad se trese od samoće
Ovaj grad žvaće žalost
Ovo je grad čije drveće drhće On plače sklopljenih očiju
Noćas, po njemu moj grad ne može da smogne snagu |
