Vaterpolisti Kanade učestvovali su u Beogradu na završnici turnira Svetske lige i posle iznenađujuće startne pobede protiv Mađarske od čak 17:7 završili kao poslednji, osmi. Publika na Sportskom centru Tašmajdan uživala je šest dana u izvanrednim partijama koje su pružali najbolji igrači ovog sporta u bazenu, a naši navijači nisu bodrili samo “delfine”, već se srpski jezik mogao čuti i na tribinama tokom drugih mečeva.
Možda najčešće na mečevima kanadske reprezentacije. Razlog za to su i četvorica vaterpolista koji potiču sa naših prostora, a na glavama nose kapice Kanade. U pitanju su Milan Radenović, Dušan Aleksić, Aleksa Gardijan i Bogdan Đerković. Ovi mladići rado su se odazvali pozivu novinara “Vesti” da razgovaraju o svemu pomalo, a ne samo o beogradskom turniru.
Priču su počeli Radenović i Aleksić, inače golmani u timu, koji su otkrili da su rođeni na Balkanu, ali su sticajem okolnosti zaigrali za Kanadu.
– Ja sam rođen u Podgorici, moji su iz Crne Gore. Bio sam davno u Beogradu, ali na operaciji, tako da sam praktično sada prvi put u glavnom gradu Srbije. Pre 18 godina smo se moji roditelji, dve sestre i ja preselili u Toronto. Bilo je veoma teško, bili smo mali, moji su svake godine probali da se vrate, bili smo dva-tri puta, ali sam ja onda počeo da igram vaterpolo. Kad smo išli na putovanje posećivali smo Grčku, Španiju, Švajcarsku – kaže Radenović (26 godina).
Slična situacija je i sa Aleksićem (28):
– Rođen sam u Sarajevu, posle godinu dana smo se preselili u Beograd, a kada se zaratilo, otisnuli smo se put Kanade koja nas je primila (maj 1997). Sleteli smo u Montreal, a onda smo otišli u Gatino, grad pored Otave, gde i danas žive moji roditelji.
Gardijan (22) i Đerković (19) su rođeni u Kanadi.
– Tata mi je rođen u Šibeniku, majka je iz Višegrada. Došli su 1994, naredne godine su se upoznali, pa su posle otišli u Kanadu, gde sam rođen u oktobru 1997. Samo su mi roditelji tamo, cela rodbina je ovde – otkrio je Gardijan.
– Mama mi je iz okoline Bijeljine, dok mi je tata iz Tuzle. Pre 25 godina su otišli za Kanadu (u Otavu), a ja sam se rodio 2000. – uključio se u razgovor Đerković.
Srećni sa familijom
Kako kažu, vole da dolaze u ove krajeve, pošto ih vreme provedeno sa familijom čini srećnim.
– Gledam da dolazim što češće, jer imam rodbinu u Beogradu i Novom Sadu, čak sam bio i na svadbi kod rođaka pre tri godine. Familija me privlači, veoma sam blizak sa njima. Odradimo turneju po Sarajevu i Beogradu, bili smo 2002. Čujemo se često čak i kad sam u Kanadi. Došli su da me bodre u Beogradu. Volim da dođem u Srbiju, vuče me nešto, mnogo mi je lepo. Mnogo je lepo kad čujem srpski jezik – emotivan je Aleksić.
Slično mišljenje deli i mladi Gardijan.
– Kad sam bio mali dolazio sam svako drugo leto, a sad nešto ređe. Baba i deda su mi ovde, imam tetku u Novom Sadu. Bio sam i u Višegradu pre deset godina, obišli smo Crnogorsko primorje… Volim da šetam Beogradom, posebno Adom Ciganlijom i Kalemegdanom.
Roditelji presudili
Uglavnom su na predlog roditelja počeli da treniraju vaterpolo.
– Roditelji te bace u vodu i tako to ide – nasmejano odgovara Gardijan,
dok se njegov kolega Đerković nadovezuje. – Imao sam šest godina kad me je otac ubacio u bazen.
Detaljnije je svoje početke opisao Aleksić:
– Gledao sam sa prijateljem Olimpijske igre u Sidneju 2000. kad sam i počeo da treniram. Pratio sam i igre Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore i naravno samo Srbije. Prisustvovao sam Svetskom prvenstvu 2005.
u Montrealu kad je Srbija u polufinalu igrala protiv Hrvatske, a kasnije i u finalu protiv Mađarske. Fenomenalan je vaterpolo bio – seća se Aleksić, i nastavlja. – Imao sam devet godina kad sam počeo da treniram. Gledao sam sa prijateljem meč između Jugoslavije i Španije i – bilo nam je zanimljivo. Raspitali smo se i saznali da u našem gradu postoji jedan klub i zajedno sa još 12 ili 13 momaka sa ovih prostora počeli smo da treniramo.
Takođe je sa prijateljem počeo da trenira i Radenović:
– Krenuo sam zbog druga da treniram. Baš mi se dopalo, mada nisam preterano mislio o tome šta će biti kasnije. I on je nastavio da trenira, ali nije baš kao ja.
Bravo za košarkaše Toronta
Iako su se opredelili da treniraju sport u bazenu, stižu i da prate kolege u ostalim sportovima.
– Ja baš volim hokej – kao iz topa je rekao Gardijan, pa nastavio. – Pratim i NBA, trenirao sam košarku četiri godine u srednjoj školi, NFL, ali i Ligu šampiona. Posvećen sam i tenisu, pre svega kad su grend slemovi i posebno kad igra Novak.
– Pa da, uglavnom pratimo košarku i fudbal. Neizostavni su Novakovi susreti, a ja volim i da igram tenis van sezone. Pratimo Jokića, Bjelicu i
Bogdanovića, koji su u Americi – nadovezao se Aleksić.
Radenković je izređao sve sportove dok nije pronašao pravi!
– Išao sam prvo na fudbal, pa batalio, pa košarka, pa odbojka, tenis i onda sam se pronašao u vaterpolu – nasmejano govori golman kanadske reprezentacije.
– Uvek se okupimo porodično da bodrimo Novaka.
Ubacio se i Đerković koji pored vaterpola prati NBA i uspeh Toronta.
– To je velika stvar za nas što su osvojili NBA, postali prvi kanadski tim koji je to ostvario.
Iz Lime za Tokio
Očekuje ih učešće na Panameričkim igrama koje će se održati u Limi (Peru) početkom avgusta. S obzirom na to da nisu uspeli da izbore plasman na Olimpijske igre u Tokiju 2020, ovo im je nova šansa da to učine, pošto će se prvoplasirana ekipa direktno plasirati na OI.
– Prvi na Panameričkim igrama putuje u Japan, dok drugi i treći idu u
kvalifikacije. Odmerili smo u januaru snage protiv Amerike u Brazilu, izgubili smo, ali samo sad spremniji – optimisti su kanadski vaterpolisti.
Folklor zaslužan za dobar rad nogu
U nekoliko navrata je Aleksić istakao kako mu je važno da zadrži deo tradicije i u dalekoj zemlji, pa je otkrio da je deceniju proveo igrajući folklor do 2009-2010.
– Bilo je baš fino. Moje najbliže društvo u Kanadi su Srbi i generalno iz ovih krajeva, kao i moj kum. Ovim sam hteo da sačuvam ambijent i tradiciju što mi se baš dopada. I folklor je neka vrsta treninga, jednom nedeljno smo imali treninge, putovali smo po Kanadi na turneje, išli smo i do Njujorka.
Dvojica u Evropi
Dvojica igraju u Evropi, jedan u Kanadi, jedan u Americi. Aleksić i Gardijan brane boje evropskih klubova. Aleksić proveo dve godine u Španiji, a onda je prešao u Bolonju (Italija), dok je Gardijan član Peristerija u Grčkoj. Za razliku od njih Radenović nije napuštao Kanadu kad je reč o vaterpolu. Član je Maveriksa Toronto, a mladi Đerković igra za Univerzitet Pacifik Tajgers.
Kao u NBA
Vaterpolo u Kanadi ima sistem kao NBA u Americi: postoje dve konferencije i na kraju sezone se sastaju najboljih osam ekipa koje. One se sastaju u jednom gradu i vikendom se igraju utakmice. Kako su nam otkrili, nekad se imaju i dva meča u jednom danu. Takmičenje traje od septembra pa sve do maja, a ujedno se nadmeću ostale kategorije do 16 i 18 godina.
Ćevapi i kajmak omiljeni
Poznato je da je Srbija poznata po izvrsnoj hrani koju teško da će moći da nađu negde van njenih granica. Odmah su izjavili šta obavezno probaju kad dođu u Srbiju.
– Ćevapi! Bez njih se ne može. Moj deda uvek ima pršute, dočeka nas oko 20 komada. Kad se vraćamo za Kanadu ponesemo poneki komad – otkriva Gardijan.
Sa njim se slaže i Aleksić, ali dodaje i pečenje:
– Jagnjeće ili praseće, svejedno je. Još ako je ispod sača, pa to je pun pogodak.
Ćevape je izostavio Đerković, ali…
– Meni je omiljena Karađorđeva šnicla i ništa drugo.
Ubacio se i Radenović, koji objašnjava kakve probleme ima sa kajmakom:
– Ovde je najbolji kajmak. Ima u Kanadi mlečnih proizvoda, ali nije to to. Ne spremaju ništa slično tome tako da se uvek radujem kad ga jedem.
Devojke u Kanadi
Otkrili su nam da su zauzeti, Radenović i Đerković imaju devojke koje nisu poreklom sa ovih prostora.
– Moja je Francuskinja iz Montreala. Godinu dana smo zajedno, zadovoljan sam – kaže Radenović.
– Imam devojku Kanađanku, godinu i po dana samo zajedno. Lepo nam je, nemamo problema. Još ne razmišljam o ženidbi – nasmejano govori Đerković.
Za razliku od njih, Aleksić ima devojku sa Balkana:
– I ona je, kao i ja, izbegla 1997. godine. Sa naših je prostora.
Gardijan je nasmejano potvrdio da ima devojku u Kanadi.
Flaša rakije obavezna
Neizostavni deo kad se odlazi iz Srbije je da se ponese koja flaša rakije.
– Moji roditelji vole, a ponekad i ja uzmem. Kad god se vraćamo za Kanadu obavezno dobijemo po koju flašu – otkriva Đerković.
Ipak, nije da svakome prija kao na primer Radenoviću:
– Meni je to mnogo jako. Stric u selu pravi domaću, probam je, ali je opasna. Jača je nego što očekuješ. Nije to za mene, ne pijem ja mnogo.
I Aleksić voli rakiju, ali poslednjih nekoliko godina više voli da degustira dobro crno vino:
– Sad sam u Bolonji, pre toga sam dve godine igrao u Španiji, obe zemlje su poznate po vinima. Imaju veoma dobra crna vina i uživam da popijem koji gutljaj. Ako uzimam rakiju, dopadaju mi se dunja i kruška.
Slušaju se narodnjaci
Podeljeni su po navijanju za “večite rivale”. Gardijan je crveno-beli, dok Aleksić i Đerković preferiraju Partizan.
– Navijam za Partizan i bio sam 2002. u sobi trofeja. Bio je to nezaboravan doživljaj. Nisam imao priliku da budem u Beogradu kad Partizan ima neku utakmicu, pa da budem na tribinama – žali se Aleksić i još jednom pokazuje koliko je vezan za Srbiju. – Slušam našu muziku, volim rok i narodne, a ovo novije iskreno nešto manje slušam pošto volim starije pesme.
