Bilo je to, zapravo, veče posvećeno srpskoj kulturi, književnosti i jeziku na kojoj je još jednom ukazano koliko su srpska kultura, jezik i pismo-ćirilica, ugroženi nebrigom, nepoštovanjem, prihvatanjem tuđeg i neshvatanjem ili namerinim zanemarivanjem činjenice da je pismo kod jednog naroda, "i ako se izbgubi taj kod, mi više nismo isti narod".
O časopisu i "Damaricama" razgovarali smo sa dr Radomirom Baturanom, jednim od osnivača i pokretača "Ljudi…" i trenutnim operativnim urednikom za dijasporu, književnikom, esejistom.
Okupili ste, rekla bih, vodeće srpske intelektualce sa svih strana sveta oko časopisa, pa ipak, uvek kuburite sa novcem za izdavanje. Zašto je to tako? Zašto je i danas tako teško baviti se "govorom duše", a ne potrebama tela i sujete?
– Uredništvo ovog časopisa, njegove stalne i povremene saradnike krasi sloboda mišljenja i izražavanja. Potpuno su nezavisni u svom izrazu i manifestovanju svojih shvatanja. Cilj nam i jeste da povezujemo novu srpsku intelektualnu elitu, u nadi da ćemo izgraditi srpsko stanovište i srpski kulturni plan kod nje i u srpskom narodu. Okupili smo malobrojne čitaoce sa svih kontinenata. Ali nismo previše optimistični, niti su rezultati za hvalu. Kod Srba u logorskom 20. veku, kako je govorio Kijuk, i u ovom liberalnom, lažnom , podvaljivačkom 21. veku, materijalistički ideal zagospodario je i u našem narodu.
Iščašeni Srbi
– Imam problem sa licemerima, lažovima i ljudima bez integriteta koji su se odrekli svoje suštine zarad karijere ili materijalnog bogatstva. Posebno je to problem sa Srbima koji su se odrekli svoga jezika, pisma, vere i tradicije, a prihvatili nadnacionalno jugoslovenstvo kao svoju nacionalnu pripadnost, pečat jugoslovenskog srpskohrvatskog jezika kao tapiju svoga naroda. Tuđe, jugoslovensko, latinično pismo kao svoj kod. Oni jesu iščašeni iz svoje suštine, nemaju Otadžbinu u sebi, odnosno njen pečat i kod (jezik i pismo) jer su pobegli od svoje sopstvene suštine, a to pametan čovek, koji misli na svoje mentalno zdravlje, i na integritet svoje ličnosti i svog potomstva ne čini, smatra naš sagovornik.
"Srbija je na robiji" kako peva naš savremenik Petar Pajić. Mediji su u rukama stranaca, kapital je u rukama stranaca, partije su moćnih sila izvršioci, pritvorni intelektualci sede u najvišim nacionalnim kulturnim institucijama koji i ne razmišljaju sa srpskog stanovišta, a kamoli da prave srpski kulturni plan. Pritvorni su i učitelji i oficiri i popovi, "a narod pokraden, a narod pust".
Naše jugoslovenske generacije Srba, najčešće su samo verbalni Srbi kojima je ostalo samo ime od starih Srba. Za karijeru, novac, prestiž.. prodaju se. Gase im se svi nacionalni časopisi, sve nacionalne institucije… njih se to ne dotiče. Knjige i časopise ne čitaju jer čitaju "poruke" na internetu….A naš je časopis knjiga za književnost i kulturu, još na dva jezika (engleskom i srpskom) i na preko 300 strana, u 20 rubrika iz svih oblasti kulture, sa 20 umetničkih reprodukcija u punom koloru. A "moderni" smo jedino u dizajnu. Sve to "moderne" oklopnike u limenim autima ne interesuje. Sa časopisom se ne može kupiti kuća, sa knjigama se ne može "biti težak million". Potonuli smo u materijalističkom idealu, a naše generacije nisu ni znale, ni imale humanistički ideal. Mi smo ili Jugosloveni, ili Kanađani. Ili građani sveta, a samo verbalno Srbi. Eto vam dovoljno razloga zašto kubure i gase se svi srpski časopisi za kulturu i umetnost. Tabloidi cvetaju.
Otkud Damarice kao naslov vaše knjige i šta to, zapravo, znači?
– U stvari, damarice su unutrašnji znak. Leluj i treptaj koji se javlja i budi moju inspiraciju da povodom nekog događaja, dešavanja, zbivanja zapišem lisrski zapis u svoj rokovnik. Damarice jesu moj smišljeni deminutiv koji sam napravio od narodne reči damar za tuđicu "puls". Svakako, u mojim pesmama "damarice" nemaju značenje pulsa, nego metafizičkog tajanstva iz mene koje me pokreće da se lirski izrazim povodom zbivanja u spoljašnjem svetu. Damarice me nikada nisu izneverile. One me motivišu i da delam kako delam: odlučno i nepokolebivo, često žestoko. Damarice su i moj najverniji sagovornik, nelicemeran-nikada nisu "šarena laža".
Intelektualna elita
Glavni i odgovorni urednik časopisa "Ljudi govore" je Milo Lompar, a u uredništvu su još Vladimir Dimitrijević, Radomir Baturan, Aleksandar Petrović, Željko Prodanović, Nebojša Radić, Rajko Radojevic i Željko Rodić. Nikol Marković-Stojanović i Aleksandar Pekić su urednici engleske sekcije. Časopis koji traje sedmu godinu od prošlog septembra izdaje Srpska nacionalna akademija iz Toronta. U predstavljanju časopisa i knjige "Damarice" učestvovali su dr. Radovan Baturan, Dušica Ivanović, pesnik i kritičar i Mladen Obradović glumac.
Ima u vašim pesmama i jada i jeda, i muke i ogorčenja, rekli bismo i živog nacionalnog osećaja. Danas nije moderno biti "nacionalni pesnik", pogotovu ne "borac" za očuvanje svog jezika. Pa ipak, vi se tu ne dvoumite?
– Svaki borac i branitelj slobode, svog ognjišta i svog ličnog pečata i koda naroda prolazi trnovit put. Filosofija pravoslavnog hrišćanstva uči nas da su to iskušenja kroz koja prolazimo da bismo se žrtvovanjem pročistili, ojačali i izgradili bogoliku ličnost, sa integritetom, ljudskim i intelektualnim poštenjem i božanskim osećajem slobode i pravičnosti. U tome je osnovna razlika u etici verujućih i neverujućih ljudi….. Onoliko koliko si spreman na žrtvu, toliko i vrediš. Zbog takvog shvatanja iskona, čoveka, života i sveta u mojim pesmama ima patnje, jada i jeda, ali i saznanja da je patnja jedino plemenito osećanje. Kada bi se ljudi opominjali na smrt često, manje bi bilo zla i patnje među njima i u njima.A što se tiče "biti moderan" ili "postmoderan", to su samo forme, samo tehnika pisanja i življenja. U mojoj poetici, tj. estetici i etici, ne smatram to prednostima, samim po sebi, ako ta forma ne zaogrće univerzalnu suštinu".
Dugo već živite u emigraciji. Otkud ta potreba da tako duboko budete povezani sa tkivom svoga roda i jezika, kao da niste ni otišli iz Srbije?
– Poneo sam svoju suštinu sa sobom, od koje se, ni iz kojih razloga ne odričem. Otadžbina Srbija ostala je u mom bitiju, u mojoj suštini i mojim vizijama, a vizije su važnije od stvarnosti za svakog stvaraoca. Uz to, srpski jezik i srpska književnost su i moja profesija, dakle zanat i moj hobi. Pošto znam da je jezik pečat naroda, a pismo njegov kod čuvam ih i branim kao zenicu oka svoga. Ovde, u doborovoljnom bekstvu srpski jezik i pismo su moja otadžbina. U svim svojim delanjima i manifestacijama i ostvarenim delima polazim sa srpskog stanovišta jer znam da to isto rade svi misleći i etični ljudi u drugim narodima. I ja sa njima nemam problema, naprotiv, odlično sarađujemo jer različite suštine jedni u drugim poštujemo. kaže dr Radomir Baturan.
Na braniku ćirilice
Olgica Stefanović kao odgovor na ugrožensot srpskog jezika i ćirilice stvara grafike u ciklusu pod nazivom "Moja ćirilica". Ona, i kao ličnost i kao umetnik, po rečima dr Baturana, živi život idejom patriotskom i nacionalnom.
