Nakon nekoliko godina truda podigli su hatmood.com biznis na veoma uspešan nivo, učestvovali u najboljim, prestižnim, kanadskim handmade sajmovima (One of a kind, u Torontu, Toronto Outdoor Art Shonj, Fair November u Gvelfu) i imali veoma uspešnu prodaju svojih artikala on-line. Bili su veoma zadovoljni svojim malim biznisom, provodili su puno vremena zajedno i Petar je od malih nogu uživao putujući svaki vikend u drugi grad, na drugi sajam. Upoznali su puno zanimljivih ljudi, prijatelja i Petar je stalno bio u novim okruženjima, sa novim ljudima, što je na neki način uticalo na njegovo ponašanje, oslobođeno svih predrasuda. Nakon devet godina pravljenja šesira zaključili su da im je bio potreban veći radni prostor pa su planirali da kupe kuću negde gde bi mogli dalje da nastave sa svojim radom.
– Kada se ima "craft busineš" nije bitno gde se živi, pa smo odlučili da se preselimo na Nijagaru gde su kuće jeftinije. Igrom slučaja našli smo kuću koja ima "bed and breakfast" biznis i koja nam je odgovarala po veličini i izgledu. Osim toga, Nijagara nas je oduvek privlačila zbog predivne prirode i naše velike srpske zajednice. Putujući i prodajuci naše šešire imali smo prilike da odsednemo u puno "bed and breakfast"-a pa smo se bolje upoznali s tim konceptom ugostiteljstva. U Gvelfu sam završila turizam, pa naoružana takvim jednim sertifikatom, odlučila sam da se okušam i u turistickim vodama, s čime se i Damir složio. Bed and Breakfast Cozy INN otvorili smo 2012. i prvobitna ideja nam je bila da vodimo oba biznisa u isto vreme. Zimi kape a leti B&B. Međutim već nakon nekoliko nedelja bili smo iznenađeni brojem rezervacija od gostiju iz čitavog sveta i odlučili da se više kocentrisemo na B&B biznis, dok smo posao sa šeširima privremeno prekinuli. Evo, sada posle tri godine. veoma smo zadovoljni postignutim rezultatom a i na portal Booking.com agencdž, po ocenama svih gostiju od 140 hotela, mi smo na drugom mestu i na petom mestu od svih Bed and Breakfast-a. Srećemo ljude iz čitavog sveta, imamo prilike da upoznamo razne kulture, jezike što je za nas veliko bogatsvo.
Zajedička životna priča Aleksandre Stojanović i Damira Trninića pocinje u Beogradu, ranih devedesetih prošlog veka.
– Damir je, zbog ratnih dešavanja, dosao iz Hrvatske, iz Petrinje, o kojoj sam samo čula zbog mesne industrije Gavrilović- nastavlja svoju životnu storiju Aleksandra Stojanović.
Pokušao je kao mladić od dvadesetak godina da se snađe u Srbiji.
– Upoznala sam ga u Beogradu, mom rodnom gradu i sva ta dešavanja 90-ih meni, kao mladoj devojci, rođenoj u centru Beograda, ćerki veoma uspešnog oca, direktora u BIGZ-u, izgledala su kao nestvarna i tamo daleko, ali sam kroz Damira i njegova iskustva osetila i ja patnje naših ljudi sa prostora zahvaćenih ratom. često puta sam nailazila i na kritike mojih prijatelja i roditelja "šta li ja radim sa tim izbeglicama?!" Uvek me je fasciniralo to s koliko su snage, požrtvovanja i entuzijazma, Damir i sva njegova rodbina i prijatelji uspevali da se izbore sa svim tadašnjim problemima. Posle pada Krajine i završetka rata shvatili smo da bismo možda sreću mogli da tražimo negde drugde i počnemo život u novoj sredini iz početka. Od svih zemalja, Damir je uspeo da dobije kanadsku vizu na osnovu izbegličkog statusa, a i Kanada nam je bila na listi jedna od najpozeljinjih država. Međutim, problem je bio što je jedino on dobio vizu. Pošto sam ja bila građanin Jugoslavije, nisam mogla da apliciram za isti tip vize. Damir se odselio u Kanadu 1996. i na rastanku obećali smo jedno drugom da ćemo nastojati što pre da ponovo nastavimo zajednički život.
Ponosni na Petra– Naš sin Petar dopisuje se sa decom naših gostiju iz celog sveta – ističe Aleksandra. čak ima i priliku da vežba razne jezike i svaki put kad imamo nekog novog, iz neke nove države, on ide na internet sa željom da nauči nešto novo o njihovoj kulturi i istoriji. Pošto pohađa časove gitare i klavira, često ima prilike da s drugom decom razmeni muzička iskustva. Petar je sada devetogodišnji dečak i mi smo toliko ponosni na njega, jer postiže rezultate na mnogim poljima. On je clan Lunus Hand produkcije, koja pravi profesionalne predstave na Nijagari i jedna od njih je "Čarobnjak iz Oza", koju pripremaju za Božić ove godine. Učestvovao je u mnogim šou emisijama za mlade talente, gde je dobio veoma pozitivne kritike publike i žirija. |
Damir Trninić, došao je u Kanadu 1996. sa statusom izbeglice ( bez ikakvog državljanstva) pošto su mu dokumenti bili ukradeni u Beogradu, pa nije mogao da dokaže koje zemlje je bio državljanin.
Kičener je bio prvi grad u koji se Damir doselio. Uz pomoc prijatelja našao je posao nakon 18 dana u mesnoj industriji. U međuvremenu, preselio je iz Kičinera u Gvelf, gde je dobio posao u Linemaru, kompaniji u kojoj radi više hiljada Srba.
– U Gvelfu smo živeli 12 godina, tamo sam promenila nekoliko poslova (od prodavačice, do raznih administrativnih poslova u nekoliko kompanija). Našu prvu ušteđevinu odlučili smo da 2003. uložimo u stan u Gvelfu, gde nam se 2005. rodio sin Petar. Nakon Petrovog rođenja došli smo u iskusenje da se vratimo u naše krajeve. Bilo nam je žao da naše date ne odrasta u okruženju, baka, dedova i najbliže familije. Čak smo i bili u procesu kupovine kuće u Srbiji, u Barajevu, kraj Beograda, gde su i Damirovi roditelji u međuvremenu doselili iz Hrvatske. Međutim, na dan kada je trebalo da potpišemo vlasničke papire, bili smo šokirani spoznajom da je kuća dan ranije bila prodata, jer je vlasnica dobila nekoliko stotina dolara više. To smo protumačili kao znak da ipak ne bi trebalo da se vraćamo i da naš sin ima više šansi živeći u Kanadi. Vratili smo se u Gvelf i nastavili naš život tamo, ali pošto je Damir uzeo trudničko bolovanje (maternitdž leave)-tada nisam radila pa je Damir uzeo- odlučili smo da se on više ne vraća u fabriku i da pokušamo nesto novo, da bi proveli više vremena zajedno sa našim sinom…
Venčanje bez mladoženje– Pošto je Damir već bio u Kanadi, cilj nam je bio da što pre skupimo pare i da se i ja pridružim njemu- seća se tih sudbonosnih dana Aleksandra. Pošto sam studirala pravo, setila sam se jednog slučaja iz knjiga kako možemo da se pravno venčamo bez prisustva oba mladenca. Naša zajednička drugarica dolazila je tada iz Kanade u Srbiju i Damir je uz pomoc advokata u Kičineru napravio njoj punomoć, da ona može da predstavlja njega na našem venčanju. Tako smo i uradili. Bilo je 6 sati ujutro, 25. juna 1997. u Kanadi kada se naše venčanje odvijalo u podne u Srbiji. Damir je radio noćnu smenu i rekao svojim kolegama na poslu da se upravo tada odvija njegovo venčanje u Srbiji. Posle toga bilo je sve jednostavnije, ja sam podnela zahtev kanadskoj ambasadi da hoću da se pridružim svom suprugu u Kanadi. Nakon devet meseci od toga dana bili smo opet zajedno. |
Priča se vraća na početak, gđe je Aleksandra sa pravljenjem šesira počela da ostvaruje svoj "američki san", a nastavak posla sa biznisom samo je logičan nastavak jedne uspešne poslovne karijere.
– Jako smo zadovoljni od kako smo se preselili na Nijagaru gde smo upoznali puno divnih naših ljudi gde naše zajedništvo dolazi do izražaja. Naš sin ima i mogućnost da ovde ide u srpsku školu"Nikola Tesla" a i veoma smo zahvalni našoj pravoslavnoj zajednici i ocu Lazaru Vukojevu na podršci. Zahvaljujuci svim tim ljudima i našoj zajednici osećamo se kao kod kuće.
Srpski doručak najbolji na svetu– Za sada smo jako zadovoljni našim "bed and breakfast" biznisom – kaže Aleksandra. – Imamo tri sobe i od aprila do novembra smo gotovo potpuno rasprodati. Prvenstveno, naši gosti su ljudi iz Evrope, a pošto se nalazimo svega petnaestak minuta hoda od Nijagarinih vodopada, mogu da obiđu sve glavne atrakcije Nijagare peške. Radeći ovaj posao zaključili smo da je ljudima veoma važan sam taj čin gostoprimstva i normalan ljudski kontakt, koji se ne može naučiti, a koji smo doneli iz naših krajeva. Veoma smo ponosni na naše poreklo i u svakoj prilici pokušavamo da približimo ljude našoj kulturi, prvenstveno kroz rad Nikole Tesle i uspehe naših sportista. Nažalost, mnogi ljudi imaju pogrešnu sliku o našem narodu i drago nam je kada, na neki način uspemo da promenimo njihovo mišljenje. Osim toga kroz naše gostoprimstvo, provlači se i tradicionalna srpska kuhinja, pa je puno puta naš doručak dobio komplimente od svetskih putnika da je najbolji doručak na svetu. |
Budućih velikih planova nemamo, zadovljni smo ovim što radimo, a što se Petra tiče podržaćemo ga na njegovom putu.
– Kao što bi naš narod narod rekao: samo neka je zdravlja, a za ostalo šta bude – biće, kaže na kraju razgovora za Vesti Aleksandra Stojanović.
