– A sada, u Balzakovo carstvo – kazala je učiteljica. – I da znate: da bi se tu ušlo, u njegovo vreme morala se znati lozinka.
Ovaj put ušlo se lakše, bez lozinke, jer su za sve đake vrata širom otvorena. A kakva je to kuća, kakva bašta, iz svakog ugla vidi se i Ajfelov toranj.
– Ovo je samo jedno od prebivališta diva francuske književnosti – objašnjava učiteljica i pokazuje na tone svakojakih papira, retka izdanja romana, zabeleške, ali i tragove Balzakove ekscentričnosti, poput čuvenog štapa sa tirkizom.
Tu, na licu mesta, upoznavali su mali Srbi Balzakov život pun neobuzdane energije, protkan sa puno borbe.
Kraljevski štap
|
– I zamislite, pisao je i po 20 sati dnevno – rekla je učiteljica.
Kafopija
|
– Nama je toliko trebalo da naučimo ćirilicu, a nekima i manje – primetili su prvačići, koji su, kako kažu, već posle desetak dana pohađanja škole, čitali – kao veliki.
Učiteljica je rekla i ovo: "Lepo je da Francuzi i svet imaju tako velikog pisca, ali ih imamo i mi. Srpski Balzak može da bude Jakov Ignjatović ili Milovan Glišić koji ga je prevodio."
Na to se pričalo i o drugim srpskim realistima.
– Ovo je, stvarno, pravo mesto da se nauče prave lekcije – primetio je deda Svrzić.
