Kada smo upoznali Veroniku Mihailović, posle nekoliko rečenica rekla nam je:
"Mojoj će deci maternji jezik biti srpski". I ne bi to bilo ništa čudno, da Veronika nije rođena Amerikanka, iz katoličke porodice, ali već godinu dana udata za Srbina Miloša Mihailovića. To mora da je prava ljubav. Žive u Brukfildu, blizu Čikaga, Veronika temeljno uči srpski jezik, nema nikakve probleme sa padežima, vremenima i licima i, kako kaže, samo joj još fali znanje reči i konverzacija.
|
Voli da igra kolo Veronika i Miloš planiraju i venčanje u srpskoj crkvi pa, iako njeni roditelji nisu u početku lako prihvatili odluku da se uda za pravoslavca, sada je i oni malo više razumeju i podržavaju. |
Ovaj mladi bračni par (Milošu je 22, a Veroniki 23) već sada zna da će imati šestoro dece. Voleli bi da imaju blizance, veliku pažnju posvećuju srpskoj tradiciji i kulturi i znaju da jedino tako ona na ovim prostorima može biti i sačuvana.
"Radim u prodaji i marketingu puno radno vreme, idem na koledž, uzimam kurseve iz kriminalnog prava i forenzik nauke, volela bih da se time bavim, i uzimam časove srpskog jezika, jer želim da ga znam dobro, kako bih našu decu mogla da učim pravilnom srpskom jeziku. Fascinirana sam kulturom i tradicijom srpskog naroda, a naročito posvećenošću porodici, familiji. Odrasla sam u katoličkoj porodici, ali pažnja je nekako ovde više upućena na pojedinca, na individualnost, a ne na porodicu, kao u vašoj kulturi. To me osvojilo i vrlo sam se lako uklopila, jer su te vrednosti i za mene veoma važne. To je tako važna podrška, naročito u ovom brzom, otuđenom svetu."
"Sa porodicom sam svake nedelje išla u crkvu, vrlo smo predano radili za humanitarne organizacije, volontirali, to moji roditelji i danas rade, ali u Srpskoj pravoslavnoj crkvi tradicija, kultura, istorija, sve je to kompleksno povezano, a ja nastojim da o tome što više učim, saznajem i sa svojim suprugom u svemu tome na najbolji način učestvujem. Vrlo sam impresionirana crkvama i čitavom istorijom srpskog naroda", kaže za "Vesti" Veronika Mihailović.
Naravno, već odavno je i Miloš i njegova porodica i prijatelji oslovljavaju sa Vera, jer ona mora imati i naše ime, zar ne?
"Miloš i ja smo se upoznali 2. decembra 2007. godine, 17. jula 2008. me je zaprosio, 26. septembra 2009. smo proslavili i prvu godišnjicu braka i vrlo smo srećni zajedno", dodaje naša snajka i ne krije važnost svih zajedničkih datuma.
Miloš takođe veruje da je sudbinski određeno da se sretnu i žive zajedno.
"Moj otac je preminuo u julu 2007. godine. Dobio je infarkt prilikom boravka u Srbiji. Imao je samo 47 godina i moja porodica je to veoma teško podnela. U avgustu sam se vratio iz Srbije, posle sahrane, skoro potpuno izgubljen, bez oslonca, bez podrške kakvu smo od oca uvek dobijali. Ali, na neki način sam dobio podršku, ponekad osećam kao da mi je otac poslao Veroniku, jer bez nje, ni sada mi nije jasno kako bih preživeo očevu smrt."
|
Novi život u Čikagu |
"Moj otac, Mića Mihailović, takođe je učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama vašeg lista. Bio je nesebičan čovek, sakupljao je pomoć za Leskovac, Lebane, odakle je poreklom. Kupovao je invalidska kolica za ljude sa distrofijom, nabavljao kompjutere. Imao je veliko srce."
Veronika je vrlo bliska sa Miloševom porodicom, rado se seća anegdota i jezičkih prepreka, ali se sada odlično sporazumevaju, i pri tome koriste oba jezika.
"U početku je komunikacija bila malo otežana, ali svi se trudimo da se razumemo što je moguće bolje. I, naravno, tu su zajednički ručkovi i večere. Najvažnije je da se dobro jede, zar ne? Obožavam vašu kuhinju. Moja baka je poreklom Poljakinja, nisam je upoznala, ali se u našoj kući jeo kiseli kupus. Međutim, kada sam probla podvarak Miloševe mame, videla sam šta je pravo delikatesno jelo. Volim i sve drugo – musaku, sarmu, supe, kolače. Hrana je stvarno divna."
Porodica Mihailović slavi Svetog Savu. Slavu je preuzeo Milošev brat, ali Veronika zna detalje i važnost sveće, žita i slavskog kolača i tradiciju ovog važnog datuma.
– I tu je važno da porodica bude zajedno, ja to razumem i veoma mi prija jer nije lako imati takvu podršku u ovom svetu. Poznajem mnogo emigranata iz različitih zemalja, ali, nažalost, mnogi ne znaju ni jezik, ni svoje poreklo, i to je velika nesreća. Zato želim da naučim srpski jezik pravilno i da ga prenesem našoj deci. U mojoj porodici ima blizanaca, pa se nadam da ćemo ih i mi imati. elimo veliku i srećnu porodicu.
Veronika i Miloš planiraju i odlazak u Srbiju – u Beograd, Leskovac i Lebane, čemu se Veronika posebno raduje.
"Priznajem, nisam mnogo znala o Srbiji pre nego što sam upoznala Miloša, nisam znala ni gde je Kosovo, ali sada znam i učim svakodnevno."
Za kraj Miloš kaže da u Americi posebno nikome nije lako da održi familiju na okupu, jer je stil života drugačiji, ali da nije nemoguće.
"Ako verujete u familiju, ako imate snažna prijateljstva, to je najveće bogatstvo. Ja jesam mlad, ali majka i otac su me naučili da je porodica najvažnija i nastojaću da živim po tim principima. Pomažemo jedno drugom, naravno uklapamo se u američku sredinu, probamo da nađemo sredinu i ne komplikujemo život bez potrebe. Mislim da je zbog toga Veroniki lakše da se prilagodi nama i uklopi u našu porodicu nego što je, recimo, mojoj mami bilo da se prilagodi Americi."
