Za neke kao grom iz vedra neba, a za druge neko koga su do sada znali kao "dečka koji obećava". Tek, Velimir Stjepanović je na Evropskom prvenstvu u Berlinu dotakao zvezde i zacementirao status najboljeg srpskog plivača današnjice, uz veoma dobar vetar u leđa kada je reč o šansi da dostigne i prestigne najboljeg na našim prostorima svih vremena – Milorada Čavića.
A njihove priče su zajedničke – dijasporske. Čavić se rodio 1984. u Anahajmu, u Kaliforniji, a Velimir devet godina kasnije, 7. avgusta 1993, u drugom kutku planete, u Dubaiju. Odrasli su u nekom drugom svetu, formirali su se kao plivači daleko od ovdašnjih problema i priča oko bazena, uslova za rad, finansija i drugog – i obojica su odlučila da plivaju za Srbiju.
Iako je jasno da bi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima već prvim vrhunskim rezultatom obezbedio mnogo toga, Velimir ističe da mu materijalna strana nije presudna. On je odlučio da bude deo srpskog tima, naglašavajući da mu je želja da se takmiči sa najboljim plivačima, na najboljim takmičenjima, pod našom zastavom. I tako je Srbija dobila novog plivačkog bisera.
Zasijao je na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine, kada je bio šesti na 200 metara delfin stilom. Simbolično, baš tada, na najvećoj sceni od plivanja se oprostio Čavić (četvrti na dvostruko kraćoj deonici), a pažnju šire populacije je skrenuo Velimir. On je pre toga osvojio brojne medalje u mlađim kategorijama, a posle Londona su upisana tri zlata na Mediteranskim igrama u Mersinu 2013. (200 i 400 metara slobodno i 200 metara delfin), pa zlato (200 metara delfin) i bronza (400 metara slobodno) na EP u malim bazenima u Herningu iste godine i sada dva najsjajnija odličja, na EP u Berlinu, gde je obarao nacionalne rekorde kao od šale. I ne samo što je osvojio odličja, već je u drugoj zlatnoj trci, na dvostruko kraćoj deonici, na 200 metara slobodno, ostavio iza sebe Nemca Pola Bidermana, svetskog i evropskog rekordera u toj disciplini i šokirao domaću publiku u glavnom gradu Nemačke. Ostavio ga je iza sebe za dve stotinke, u finišu koji je podsetio na legendarnu trku sa OI u Pekingu 2008. između Amerikanca Majkla Felpsa i Čavića.
Velimirovi počeci su, naravno, vezani za Dubai. Svirao je klavir, igrao tenis, pa i fudbal, oprobao se u još nekim aktivnostima, ali je sve nadjačala ljubav prema vodi. Plivanje je počeo da trenira sa šest godina, a od 12. radi sa trenerom Krisom Tajdom. Tada je otišao na prvo takmičenje van Dubaija i osvojio nagradu u Engleskoj, posle čega se ozbiljnije posvetio ovom sportu. A ta ozbiljnost podrazumeva svakodnevna višesatna vežbanja i mnogo odricanja, što lakše postiže uz podršku svog tima i porodice. U 2006. je postao član Partizana, a onda je zaplivao i za naš nacionalni tim. U mlađim kategorijama je doneo medalje sa Evropskog olimpijskog festivala mladih u Tampereu 2009. (zlato i srebro) i sa Olimpijskih igara mladih u Singapuru 2010. (srebro i bronza), pa je blistao i na EP za juniore u Beogradu 2011. (dva zlata).
Velimir je miran i staložen, ne pokazuje mnogo emocije. Njegov otac Milan, inače inženjer mašinstva, ističe da je takav na njega, a da je majka Ana temperamentnija. Odrastao je zajedno sa starijim bratom Aleksandrom u Dubaiju, gde su njegovi roditelji otišli zbog posla pre 25 godina, ali korene nisu zaboravili, pa danas Velimir sa ponosom nosi zastavu Srbije i peva "Bože pravde" na pobedničkom postolju. Uostalom, u jednom od intervjua je i sam rekao da je oduvek Srbiju smatrao za svoju kuću, a još od detinjstva je navikao da bar dva meseca godišnje provede na balkanskim prostorima, kako u Srbiji, tako i kod dede Veljka, koji živi u selu Čengić kod Bijeljine. On je naročito ponosan na svog unuka zbog odluke da brani boje naše zemlje.
Kako se nižu uspesi, tako su i svetla glavne medijske scene sve više usmerena ka Velimiru, pa postoji sve veće interesovanje i za njegov život van bazena. A on se trudi da se maksimalno fokusira na ono što najbolje zna i da usavrši srpski jezik, koji svakim danom govori sve bolje, imajući u vidu, ipak, da je od rođenja u Dubaiju, gde je van porodice komunicirao na engleskom.
U školu plivanja, zajedno sa bratom, upisala ga je mama Ana, pa je to detalj na koji je posebno ponosna, a njena kuhinja je nešto što Velimir obožava. Iako voli jagnjetinu pod sačem, pa i da popije rakiju, to izbegava zbog boljih rezultata. Stjepanović obožava računarske igre, a bez laptopa nigde ne putuje.
Kada je reč o emotivnom životu, srećno je zaljubljen u Džesiku, koja je rođena u Južnoj Africi, a studira u Engleskoj, odakle je poreklom, i koja dobro razume njegove obaveze pošto je i sama bila plivačica.
Naravno, Velimiru je san olimpijska medalja, a prilika za to će biti na Igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine. Njegovu glad za uspesima možda najbolje oslikava rečenica koju je izgovorio u jednom od intervjua: "Ja volim da pobeđujem, ne volim da gubim i ne volim da budem drugi. To me motiviše."
