Srećna slava domaćine – reči su s kojima se na ovaj veliki duhovni, narodno-crkveni praznik ulazi u kuće srpskih porodica na dan koji ta porodica slavi ime nekog svetitelja kao krsnu slavu, ili krsno ime. Taj svetitelj je čuvar porodice i ognjišta. Domaćin goste, kako je i red, dočekuje svečano obučen, što je slučaj i s ostalim članovima porodice. Ne kaže se bez razloga: “Gde je Srbin, tu je i slava!”
Mnogobrojni običaji su vezani za slave, ali najvažnije je da nema krsne slave bez sveće, žita, vina i kolača koji se priprema sa svetom vodicom, kojom je sveštenik osveštao porodični dom. Ni pandemija korona virusa nije zaustavila slavlja, ali se ipak svetkuju uz epidemiološke mere.
Slava se obeležava u porodičnom krugu. Nažalost, poslednjih godina, često se događa da su mnogi, pri čemu prednjače javne ličnosti, proslavljanje slava preselili u kafane, restorane, hotele, gde se uz preglasnu muziku, najčešće trubače, slavlje neretko pretvori i u pijanke. To se događa i na slavama u krugu porodice, gde se neretko razgovori pripitih gostiju i domaćina pretvore u čaršijske priče, ali i u žučne političke rasprave, uz obavezno prejedanje. Iz Srpske pravoslavne crkve poručuju da suština slave nije u hrani i piću.
Slava je, posle Vaskrsa i Božića, treći najvažniji porodični praznik. Toliko je karakteristična za Srbe da je gotovo znak prepoznavanja i identifikacije. Nalazi se u Nacionalnom registru Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, a od 2014. na predlog Etnografskog muzeja u Beogradu i države Srbije upisana je i na reprezentativnu Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine.
Iako se ne zna tačno kada se počelo s obeležavanjem slave, neki kažu maltene od pamtiveka, činjenica je da se prema slavama prepoznaju cele porodice. Neki veruju i da je koren slava vezan i za prethrišćansko doba paganstva jer su Sloveni bili vezani za tadašnje bogove, npr. Peruna, Svaroga, Dajboga…
Nije tačno utvrđeno kad se počelo proslavljanje slava, ali je činjenica da se prema njima prepoznaju cele porodice. Najčešće su slave od kasne jeseni i tokom zime jer se pri određivanju dana slave vodilo računa da su ljudi u letnjim mesecima imali mnogo poljoprivrednih poslova, dok su zimi mogli više da se posvete sebi. Tvrdi se da Srbi slave više od 60, a neki govore o tačno 78 slava.
Među najčešće slave kod Srba svrstavaju se Sveti Nikola, Đurđevdan, Aranđelovdan, Mitrovdan, Sveti Jovan, Sveti Sava, Sveti Dimitrije… Za Svetog Nikolu kažu da ga slavi najveći broj ljudi u Srbiji – skoro polovina stanovništva, dok druga polovina ide na slavu.
U posleratnim komunističkim godinama, ljudi su u gradskim sredinama imali problem da javno slave krsno ime, za razliku od seoskih sredina u kojima se to, ipak, moglo, doduše na neki način potajno. Kad su nastupile devedesete, i na svim poljima osećaj nacionalnog doživeo pravi bum, do te mere da su ljudi proslavljanje slava počeli da da doživljavaju kao deo ličnog etničkog identiteta, do te mere da se smatralo: “Ako slaviš slavu i pravoslavac si, onda si Srbin.”
SPC neguje obred
Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine. Brojni etnolozi veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Stari Sloveni su svoje bogove smatrali precima i tako su se prema njima i odnosili. Srpski arhiepiskop Sava u 13. veku kanonizovao je stare narodne običaje i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone već da im daju hrišćansko obeležje. Slično su postupile i druge crkve i jednobožačke religije. Tako je slava stigla u hrišćansko-pravoslavne običaje. Konačnu formu slave je konačno uobličio mitropolit beogradski Mihailo 1862. Koliko god da je menjala i modifikovala ovaj običaj, Srpska pravoslavna crkva bila je i ostala značajna u njegovom čuvanju.
Litija ili zavetina
Slavu slave pre svega porodice, ali i razne zajednice i ustanove, sela, gradovi, organizacije, političke stranke, preduzeća itd. proslavljaju svog sveca zaštitnika. Na primer, Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta) i naziva se masla, litija, zavetina, obetina… Neretko se u tim mestima tokom dana organizuju i veoma posećeni narodni zborovi. Srpske škole slave Svetog Savu kao školsku slavu.
