U domaćinstvu Anđelka Budiše, penzionisanog ugostitelja iz Bad Sahsa na nemačkom Harcu, slave se četiri slave. Svaki član domaćinstva praktično ima svoju slavu. Glavnu, kućnu, Svetog Trifuna Anđelko je poneo iz rodnog Krezluka kod Jajca, a ostale tri su zavetne, i svaka ima svoje posebno značenje. Anđelko je veliki vernik i pobornik tradicije i o svojim slavama rado priča.
– Sveti Trifun je kućna slava koju sam nasledio od oca Stojana, ali je ona i moja esnafska slava jer sam ugostitelj, a Sveti Nikola je moja lična slava i smatram da je on moj spasitelj. Njega slavim od 1994. kad sam na Nikoljdan četiri puta bio na ivici hladnog Vrbasa i nikako nisam upao. Svaki put automobil se po poledici skliznuo i svaki put se zaustavio na ivici ponora. Čudili su se i policajci koji su izvršili uviđaj, a ja preplašen i slomljen od straha, uveren sam da je samo Sveti Nikola mogao da me spase.
Svetu Petku počeli smo da slavimo zbog bolešljivog sina Aleksandra, a izabrali smo baš nju jer je ona velika svetiteljka, zaštitnica bolesnih. Sveta Petka je pomogla da moj sin premosti bolest. Odrastao je u zdravog čoveka i uspešnog momka i sportistu.
Četvrta slava ove porodice je Sveti car Lazar.
– Njega smo 1994. zbog bolesti naše ćerke Slađane počeli da slavimo po preporuci oca Vasilija iz Ostroga. U Ostrog smo pošli da posle neuspešnog lečenja pomoć zatražimo od čudotvorca i iscelitelja Svetog Vasilija Ostroškog. Otac Vasilije nam je posle molitve i ispovedanja rekao da slavimo prvu slavu koja dolazi. Budući da je prva slava bio Vidovdan počeli smo da slavimo Svetog cara Lazara – priča Budiša i naglašava da je ćerka ozdravila i da se njena bolest više nije pojavila.
Sreća u nesreći
Te decembarske noći 1994. prenoćio je, priča Anđelko, u banjalučkom hotelu “Bosna” iz koga je u pravcu Jajca povezao i tri vojnika, a na jednoj raskrsnici u automobil je primio jednog policajca.
– Bila je totalna poledica, put kao staklo. Moji saputnici i Sveti Nikola svedoci su moje sreće u nesreći.
