Proslavljanje slava u srpskoj vojsci uvedeno je na predlog predsednika Ministarskog saveta i ministra vojnog generala Save Grujića 26. januara 1888. godine. Osnovna ideja naređenja koje je potpisao kralj Milan Obrenović bila je da se obeležavanjam značajnih datuma iz prošlosti vojnicima učvrsti vojnički duh i sećanje na slavna dela njihovih jedinica, kaže za “Vesti” pukovnik dr Miljan Milkić, viši naučni saradnik u Institutu za strategijska istraživanja Univerziteta odbrane u Beogradu.
On se istraživački bavi religijskom tradicijom, istorijom srpske i jugoslovenske vojske u 19. i 20. veku, međunarodnim odnosima u 20. veku i jugoslovenskom spoljnom politikom. Do sada je objavio dve knjige i više od trideset članaka.
Svoju slavu su 1888. godine dobile sve komande u pešadiji i konjici koje imaju svoju zastavu, zatim artiljerijski pukovi, brigade i bataljoni, a u inženjeriji bataljoni i samostalni polubataljoni. Dan slave određen je i ustanovama: Vojnoj akademiji i drugim vojnim školama. Takođe i vojnom arsenalu i vojnim barutanama (u Stragarima i u Obilićevu). Naređenjem od 15. aprila 1888. godine određeni su datumi koji su se obeležavali u jedinicama i ustanovama srpske vojske. Slave jedinica koje su formirane tokom narednih godina određivane su posebnim naredbama ministra vojnog.
Posle Majskog prevrata 1903. kada su umesto Obrenovića došli Karađorđevići, ukazuje naš sagovornik, promenjen je datum slava:
– Tako su ukazom kralja Petra Prvog, od 5. novembra 1903, uvedeni novi datumi, ali je ostavljen veliki broj starih. Činjenica je da su se jedinicama koje su slavile uspomenu na vladara iz porodice Obrenovića davali datumi koji podsećaju na dinastiju Karađorđevića. Patron slave bio je svetitelj koji je po kalendaru onog dana koji je uzet za slavu, domaćin slave bio je komandant ili starešina zavoda, dok je za komandu koja nosi ime glavara, domaćin slave bio sam glavar, a komandant njegov zastupnik. Komandant je bio dužan da glavaru čestita slavu, lično ili telegramom. Ta procedura objašnjena je propisima od 18. aprila 1888, a uz neznatne izmene prihvaćena je i 1901. godine.
Slavski ručak bio je zajednički za komandanta i sve oficire, a pripremana je posebna hrana.
– Bila je dozvoljena upotreba rakije i vina. Vojnicima jevrejske i islamske veroispovesti tog dana je isplaćivana hrana u novcu. Za slavu su se spremali kolač, voštanica, koljivo i vino za prelivanje kolača, a na večernju službu uoči slave u crkvu su nošeni sveća, tamjan i zejtin. Na dan slave, u crkvi je držana služba Božja kojoj je prisustvovao komandant sa oficirima komande i određenim brojem vojnika. Sečenje kolača i blagodarenje obavljano je u krugu kasarne ili zavoda. Posle završetka verskog obreda domaćin slave je značaju slave za srpski narod – kaže dr Milkić.
Pošteda u slavu Boga
– Izmenama i dopunama dela pravila o novčanom sledovanju i Pravila o snabdevanju s ljudskom hranom od 27. decembra 1894. regulisano je da formacije s više od 30 ljudi imaju uvećanu hranu za dan svoje slave i u dane ostalih državnih svetkovina. Posle ručka, vojnici su bili pošteđeni garnizonske službe – dokumentovao je svojim istraživačkim radom dr Miljko Milkić.
Paradno odelo
Dan slave je objavljivan u Službenom vojnom listu, s pozivom zvanicama da prisustvuju sečenju kolača i blagodarenju. Na osnovu naređenja ministra vojnog generala Mihaila Živkovića od 15. maja 1909. vojnici i oficiri su na dan slave bili u paradnom odelu, oficiri bez perjanice i ešarpe. Oficiri koji su prisustvovali slavi kao gosti, bili su u prazničnom odelu sa čizmama, ukazuje dr Milkić.
