U vremenima kad su Srbi napuštali svoja ognjišta i odlazili u druge krajeve Evrope i sveta, oni su svoje slave poneli sa sobom i kao što čuvaju svoju veru, tako čuvaju i svoje slave. O tome kako je nekada slavu slavio srpski domaćin u svom domu i kako slavi danas u novom domu u rasejanju govorio nam je – Simon Turkić, starešina Crkvene pravoslavne opštine Frankfurt.
– Na području eparhije Diseldorfa i Nemačke, kao i u Crkvenoj opštini u Frankfurtu imamo stariju generaciju, ali i nove mnoge mlade porodice. Vezani su za crkvu, pogotovo mladi, i prilagođavaju se ovim novim okolnostima u kojima se nalaze.
Naš sagovornik ukazuje da u Nemačku dolaze ljudi s raznih područja, iz Negotina, Knina, Skoplja, iz svih krajeva bivše Jugoslavije, pa donose i neke lokalne običaje.
– U mom kraju, u Bosanskoj Krajini, u Kupresu i Glamoču, običaj je da domaćin vinom nazdravi kumu ili prijatelju i napravi krst na plafonu. Nakon nazdravljanja, domaćin zamahne čašom vina prema plafonu, a kum pozdravi i s druge strane zamahne čašom pa nastane krst na plafonu koji tu ostane cele godine. Takvi i slični običaji su nastali zbog okolnosti u prošlosti. Ljudi su se dovijali na razne načine da bi opstali i nastavili da slave slavu. U mnogim krajevima slavu su nazivali domaćom liturđijom. Liturgija znači služba i smatrali su je direktnom službom Bogu.
Većina ljudi, veli frankfurtski paroh, spremi slavski kolač, pšenicu (koljivo ili panaiju), sveću. Imaju i tamjan i ugalj, a retko koji dom nema ikonu krsne slave ili Gospodnju.
– Nije bilo uvek tako, ali su vremenom ljudi naučili. Mnogo veći broj vernika donosi slavski kolač na osveštanje nego ranije. Mislim da su tome doprineli upravo sveštenici. Za slave koje slave više porodica osveštanje kolača se obavlja više puta u toku praznika, ali donose i za manje slave kolače zajedno s imenima koja se pročitaju. Posle osveštanja kolača, ljudi ostaju na liturgiji i, hvala Bogu, počeli su da vezuju slavu uz bogosluženje što je i smisao slave. Posle liturgije mnogo njih se i pričesti što je zaista lepo. Pričešćeni i s mirom odlaze svojim domovima da dočekaju svoje goste i nastave tu liturgiju u svom domu moleći svetitelja da blagoslovi njihov dom i goste.
Na kraju razgovora otac Simon savetuje:
– Sada, u ovakvoj situaciji kada imamo ove mere, preporučujemo domaćinima da se pridržavaju važećih mera i slavu slave kao naši preci. Proslavite slavu s svojom porodicom. Ređe idemo po kućama, da ne bismo prekršili zakone i mere, ali nam domaćini češće dolaze na osveštanje slavskog kolača u crkvi. Sve će proći, pa i ovo, samo Gospodnja ostaje doveka.
Antrfilei
Svečano i radosno
Slavari koji zovu sveštenika dočekaju ga srdačno, ističe otac Simon Turkić. Nedavno, na Srđevdan, sveštenika je dočekao domaćin sa porodicom i gostima. Najsvečaniji trenutak bilo je lomljenje slavskog kolača koji simboliše nebeski hleb, Gospoda Isusa Hrista koji je sišao s neba i primio žrtvu za nas.
– On se žrtvovao i zato mi sečemo hleb sa donje strane, što označava ljudsku prirodu Gospoda Isusa Hrista koji je primio krst na sebe i prelivamo vinom taj krst sećajući se da je Gospod prolio svoju božansku krv za nas. Okrećemo hleb između sebe, lomimo hleb i govorimo: “Hristose posredi nas (između nas)”.,a domaćin sa svojom porodicom odgovara: “Jeste i biće.” Time ispovedamo da verujemo u vaskrslog Gospoda. Pšenicu polijemo vinom, a ona simboliše vaskrsenje iz mrtvih jer mi pravoslavni hrišćani verujemo u vaskrsenje koje će se desiti tokom drugog dolaska Hristovog, koje nazivamo i Strašni sud. Kad se završi lomljenje kolača, domaćin, porodica i gosti uzimaju po malo koljiva.
Poštovanje posta
Otac Simon ističe da su nove generacije dobro upoznate sa tim kako treba da slave:
– Sećam se početka ovde pre nešto više od 20 godina, Svetog Nikolu se slavio mrsno, dok danas većina ljudi slavi Svetog Nikolu kao posnu slavu, kao što i treba jer je u vreme Božićnog posta. Ako je slava u sredu ili petak, takođe slave posno. Najviše pravoslavnih Srba ovde u rasejanju slave Svetog Nikolu, zatim Svetog Savu, Aranđelovdan i Jovandan. Većina naših ljudi vole da slave u svom domu, poštujući običaje iz zavičaja i sećajući se svojih predaka. Ima i ljudi koji proslavljaju u većim objektima ili restoranu. To nije pogrešno ako se zna da imaju mnogo gostiju.
