Međutim, kod nas nažalost ne postoji knjiga, niti knjige, koje bi pregledno predstavile srpske dinastije kroz vekove počev od Nemanjića, u srednjem veku, pa do Karađorđevića i Obrenovića, u našoj novovekovnoj istoriji.
Trebalo bi ipak ukazati kako je godišnji kalendar "Danica", koji izdaje Vukova zadužbina u Beogradu, u četrnaest godišta koliko ih je dosad objavljeno, jedini pokušava da odgovori na ovo važno pitanje iz naše istorije i tradicije. Na ipak ograničenom prostoru, ali iz pera naših najpoznatijih stručnjaka, dati su pregledi srpskih dinastija.
Izdvojićemo za početak neke primere koji na zanimljiv način skreću pažnju o kolikoj je dragocenoj istorijskoj gradi reč i koliko ona pomera neke naše dosadašnje predstave.
Kada je pre dvadesetak godina objavljeno fototipsko izdanje Nomokanona ili Krmčije Svetoga Save doznalo se da je to prvorazredan srednjovekovni zbornik pravnih regula na kojima su postavljeni temelji Srpske pravoslavne crkve. Na tim temeljima naša crkva je opstala do danas.
Međutim, na tom velikom projektu, kako bi se kazalo savremenim jezikom, koji su inače organizovali Nemanjići, a izveo ga jedan od najboljih i najsposobnijih za to Sveti Sava, utemeljene su i ruska i bugarska crkva. O tome se kod nas dotad jedva nešto znalo u stručnim krugovima.
Nasuprot tome, kako nam je skrenuo pažnju profesor dr Božidar Mitrović, na Univerzitetu Lomonosov u Moskvi pomno se izučava delo Svetoga Save. I ne samo to.
|
Ko je Zmaj Ognjeni Vuk?
Ko to beše Vuk Grgurević? A da li se sećate Zmaj Ognjenog Vuka? Taj Srbin bio je veliki vojskovođa i jedan od najvećih junaka kod ugarskog kralja Matije Korvina, naročito se ističući u pohodima i bojevima protiv Turaka. Beše vanbračni sin Grgura Slepog Brankovića. Važio je za viteza bez mane i straha koji je na sve strane razgonio Turke na buljuke, kako o njemu govori narodno predanje. U srpskoj narodnoj epskoj poeziji Vuk Grgurević je i opevan kao Zmaj Ognjeni Vuk. |
Od kolikog je značaja za Ruse bilo kroz vekove ovo grandiozno delo svedoče i freske u Arhangelskom hramu u Moskvi u kojem su naslikani i srpski svetitelji Sava i Simeon.
Velikoj francuskoj književnici i akademiku Margerit Jursenar epski Marko kao najveći srpski junak poslužio je u 20. veku kao najveća inspiracija za delo koje je prevedeno na mnoge evropske jezike.
Kad je o Marku Kraljeviću reč, o njemu se u našoj tradiciji mnogo zna. Ne zna se, a o tome svedoče istorijski spisi, da je sin kralja Vukašina preoteo ženu Grguru Brankoviću.
Postoji spis u kojem se govori o tome kako je Marko napustio svoju ženu Jelenu, kćer Radoslava Hlapena, i kako je živeo s "Teodorom Grgurovom". Kasnije je ipak morao da je preda tastu i da vrati "ženu svoju prvovenčanu".
O pobratimu Marka Kraljevića Konstantinu Dragašu, iz srpske dinastije Dejanovića, malo se zna u našoj istoriji, ali u Grčkoj je poznatiji kao deda dvojice vizantijskih careva.
Naime, Konstantin Dragaš udao je svoju kćer Jelenu za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa. Ona mu je podarila osmoricu sinova od kojih su dvojica postali vizantijski carevi – Jovan Osmi i Konstantin Jedanaesti.
Ovaj potonji Konstantin Jedanaesti, koji je valjda i poneo ime po dedi Srbinu, poginuo je na zidinama Carigrada 29. maja 1353. godine kao poslednji vizantijski car, a taj car je bio i napola Srbin.
Dve srpske princeze – Olivera, kćer kneza Lazara i kneginje Milice, i Mara, kćer despota Đurđa i Jerine Branković – behu udate za turske sultane i otud su postale turske carice. Olivera je bila udata za Bajazita Prvog, a Mara za Murata Drugog. To je istorijski manje-više poznato.
Ipak, gotovo je nepoznato da su obe ove turske carice srpskog roda ostale u svojoj pravoslavnoj veri. Zanimljivo je da je sultanija Mara imala tolikog uticaja da je bila jedan od najvećih ktitora manastira na Svetoj gori. U tome joj je čak pomagao i pastorak, sultan Sulejman, koji je izgleda zadržao svoju maćehu u najlepšoj uspomeni, jer mu je kao veoma obrazovana žena bila vaspitač u detinjstvu.
