Počev od priče s početka prošlog veka, kada je nacionalni zanesenjak, ili kako bi ga sadašnjim jezikom nazvali, "terorista", Gavrilo Princip hicima na Ferdinanda pokrenuo Prvi svetski rat.
Ili ono, da nije bilo ozbiljnog ustanka protiv nemačkog okupatora u Jugoslaviji ne bi se Hitler zaglavio pred Moskvom u jeku ruske zime, kobne i po Napoleona i po vođu Trećeg rajha. Pa sve do kraja drugog milenujuma kada NATO bez saglasnosti UN bombarduje suverenu državu u srcu Evrope, a ujedinjena Nemačka, iako prethodno zavetovana na večiti mir, krši sopstveni Ustav i učestvuje u agresiji na Srbiju koju će, neki već potpuno zaluđeni srpskom ulogom u svetskoj revoluciji, proglasiti i predvorjem Trećeg svetskog rata. A, da ne pominjemo da je čuveni agent Njenog veličanstva 007 napravljen po liku Srbina Duška Popova, u britanskoj obaveštajnoj službi zavedenog kao "Tricikl"!
Teza, zapravo, glasi ovako: SAD su sila na umoru i kao što su nas u školi učili da je rimsko carstvo počelo da propada dok je verovalo da je na vrhuncu, tako i Amerikanci dok uživaju u ulozi dežurnog planetarnog policajca zapravo dobijaju ključne udarce za svoj autoritet pobednika Hladnog rata. To što im otpor pružaju radikalni muslimani, zadojeni samoubilačkom idologijom i finansirani bogatim nalazištima nafte je objašnjivo. Ali, uticaj moćnog Kapitol hila podrio se u prethodne dve godine na terenu koji, na prvi pogled, po značaju ne može da priđe jednom strateški važnom Bliskom istoku ili Avganistanu.
Amerikanci su dve godine uporno sa svom svojom diplomatijom "batine i šargarepe" ubeđivali sve male i velike države, one koje su im "na izvol’te" i one koje imitiraju američki način života, da priznaju Kosovo kao posebnu državu. I pored svog tog pritiska moćnika, od 192 države članice UN za stopama SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, dakle najmoćnijih država Zapada, u prethodne dve godine krenulo je samo 65 zemalja.
Naravno da to nije rezultat toga što Srbiju posebno uvažavaju, a Srbe vole, a boga mi ni zbog toga što se naš šef diplomatije Vuk Jeremić rastrčao po zemljama takozvanog Trećeg sveta ne bi li im objasnio kako je na strani Beograda međunarodno pravo. Nepristajanje da se prizna secesija stečena bombama i pored svih ucena državnog sekretara Hilari Klinton, pre svega je procena sopstvenog interesa tih država da koliko sutra po modelu Kosova mogu krenuti secesionistički pokreti unutar njihovih granica. Ovoj opšte poznatoj tezi treba dodati i novi momenat, a u vezi sa početkom teksta.
Na priči o kosovskoj državi i odbijanju direktiva Bele kuće, zapravo se prelomio neminovni istorijski proces urušavanja uticaja SAD. Države čiji je glavni poverilac Kina, a za koju ruski premijer Putin podrugljivo kaže da je "dužna k’o Grčka".
Da li to treba da nas teši i da se zadovoljimo začinskom ulogom u svetskoj evoluciji? Pa, kada već nismo ni Kinezi, ni Rusi, a nismo ni gospodari sopstvene sudbine, zašto da ne budemo bar mirođija u velikom svetskom loncu.
