Kako je do toga došlo? I Vuk i Kejn imaju istog poznanika, istaknutog fudbalskog trenera, zvaničnu zemunsku legendu Gzima Ljalju. Kratak dogovor u osam očiju i – momci su stigli u našu redakciju zajedno sa Ljaljom i Vukašinovim kondicionim trenerom Nenadom Planićem. Ispostaviće se tokom posete da imaju još toga zajedničkog osim što su iz iste zemlje doleteli preko bare u Brodarac, zatim i ljubavi prema fudbalu, što je i osnovni cilj njihovog dolaska u Srbiju i Beograd…
Preporuka dr LekićaNekada sjajni jugoslovenskih atletski maratonac dr Dušan Lekić je jedno vreme bio i lekar fudbalera tadašnjeg zemunskog prvoligaša Galenike. Tu se sprijateljio sa tadašnjim desnim krilom Mišom – Kićom Jandrićem, a ubrzo i sa njegovim naslednikom u dresu sa brojem sedam Gzimom Ljaljom, kome je često sanirao povrede. Zbog toga je doktor, koji sada u Fort Seklusiju ima svoju privatnu kliniku, zamolio mlađeg drugara da malo pomogne Alvarezu, koji je došao iz Majamija pre dva meseca. Kejn je odmah počeo da trenira u Brodarcu uz povremene, najčešće samo tokom vikenda, individualne treninge sa zemunskom fudbalskom legendom. – Kejn je talentovan, posebno za dete odraslo u Americi. Vredan je, ima ogromnu želju i naglašen profesionalan odnos prema fudbalu. Bitno je i da nema pritisak roditelja da mora da uspe, mada je teško prognozirati šta će uraditi. Sa sistemom takmičenja kakav je u Americi i uz njegovu nameru da upiše koledž, sreća će mu i te kako biti potrebna – smatra Ljalja. |
– Meni nije prvi put da sam u otadžbini svojih roditelja, s obzirom na to da sam počeo sa sedam godina u Crvenoj zvezdi, kod tadašnjeg trenera najmlađih Tomislava Milićevića. Tata je zbog toga kupio i stan na Zvezdari. Bio sam na "Marakani" tokom leta još dva-tri puta i onda su ocenili da nisam dovoljno dobar za crveno-bele – iskren je Vukašin Latinović. – To me nije pokolebalo i nastavio sam sa treninzima u Srbiji, ali od tada u Brodarcu. I ne kajem se! Registrovali su me, tako da ove sezone branim boje "brodara" u Omladinskoj ligi Srbije. I mogu reći da u konkurenciji vršnjaka iz većine srpskih superligaša odlično stojimo na tabeli – negde smo u zlatnoj sredini! Recimo ispred niškog Radničkog, Spartaka, Napretka, Novog Pazara, uz rame OFK Beogradu, Čukaričkom, Jagodini, kragujevačkom Radničkom, čačanskom Borcu… Volim fudbal i nameravam da ostanem u klubu bar još naredne godine. A posle, videćemo…
Tu je i zanimljiva, čak i komična, kopča za nastavak američko-srpske priče. Naime, Vukašinovi roditelji, stomatolozi Rade i Biljana, nisu hteli da im se stariji od dva sina od ukupno petoro dece (mlađi je takođe Rade, uz tri starije sestre Jelenu, Milenu i Anđeliju) posveti samo "najlepšoj sporednoj stvari na svetu". Ispunili su mu želju, ali uz igranje fudbala, Vukašin sa još desetak vršnjaka uspešno pohađa i treći razred privatne gimnazije "Dositej Obradović" na Terazijama. Kejn je, istina, već završio srednju školu u Americi, planira uz treniranje fudbala i polazak na koledž, ali kopča je u tome da njegovi roditelji Dženifer i Lio, takođe, imaju tri kćerke: Džulijan, Melori i Brunklin! Istina, razlika je što su sve tri mlađe od Kejna.
– Nažalost, nisam registrovan u Brodarcu, pa preko nedelje samo treniram sa njima. Pošto nemam utakmice, tokom vikenda odradim bar jedan individualni trening i sa Ljaljom. Stanujem u hostelu Kavala kod Miloša Simovića, nekadašnjeg krila Galenike (sada FK Zemun) i upravo grčkog kluba Kavala. Simke, zatim Branko Nikolić Papiga, bivši levi bek Crvene zvezde i, takođe, Galenike, kao i moj mentor Ljalja su mi najčešće društvo uz klupske drugove na treninzima. Odvojio sam se od porodice zbog fudbala, koji obožavam i sav sam tome posvećen, tako da nemam vremena za neke noćne izlaske, čuvene beogradske splavove… Ipak, primetio sam da su Beograđanke veoma lepe, ali nigde ne žurim, još sam mlad. Trenutno sam okupiran isključivo fudbalskim terenom – kategoričan je Alvarez.
Kako je u Brodarcu?
– Super organizovan klub. Pored prvog tima, tu je i oko 300 dece raznog uzrasta. Prihvatili su me kao svog, što me stvarno posebno raduje, čini ponosnim. Ovde se igra mnogo bolji fudbal nego u Americi, ali je i sistem takmičenja potpuno drugačiji, nema toliko dugih pauza.
Sa ovakvom ocenom starijeg drugara se složio i Latinović, standardni polušpic omladinskog sastava "brodara".
– Zadovoljan sam, osećam da napredujem. Pored upornog treninga, za to moram da se zahvalim sadašnjem šefu stručnog štaba prvog tima srpskoligaša Brodarca Milanu Kuljiću, koji me je prvi prihvatio, da bi nastavio sa Alidom Kurtovićem i sadašnjim Zoranom Stojanovićem Rumenim. Pored ove trojice stručnjaka, mnogo mi pomažu i ljudi iz rukovodstva kluba Dragan Ilić Lita, Nenad Džokić, Dragana Dabić i Dragan Skenderija. Ko zna, ako ovako nastavim, možda jednog dana Zvezda poželi da me vrati u svoje redove – sa osmehom će Vukašin. – U svakom slučaju, voleo bih da napravim pravu profesionalnu fudbalsku karijeru bilo ovde u Srbiji, bilo u nekom evropskom klubu ili Americi.
Kejn uči srpskiI dok Vukašin normalno priča na srpskom, Kejnov je tek u povoju. Ipak, zahvaljujući učiteljima iz hostela Kavala, Simoviću i Nikoliću, polako napreduje. Kaže da je izbegao da nauči da psuje, jer su mu na to skrenuli pažnju još u Majamiju, ali da barata fudbalskim terminima (dobra lopta, trči, levo-desno…), a pored toga i: |
Na neki način ste "zemljaci", a čujemo da ste, osim ponekad na treningu, praktično prvi put zajedno u "Vestima". Koji je razlog, s obzirom na to da je utisak da ste brzo pronašli bliska interesovanja?
– Postoje dva razloga: prvi što Kejn živi u Zemunu, a ja na Zvezdari. Drugi je što on može da se posveti samo treningu, dok ja imam i školskih obaveza koje moram, takođe, da obavim najbolje što mogu. Tako, čim okončam trening, pravac kući da završim domaće zadatke iz gimnazije, pri čemu Nenad nije nimalo popustiljiv – (ne) šali se mlađani Latinović. – Ko zna šta bi bilo od fudbala i kako bi roditelji odreagovali kada bih popustio u gimnaziji. Zbog toga su mi saigrači i najbolji drugovi, a lepe Beograđanke vidim samo na putu od gimnazije do Brodarčevog igrališta i zatim na putu do kuće. Ali, biće vremena i za to.
Kako vam se čini život u Beogradu u odnosu na vaše rodne gradove?
– Potpuno je drugačiji, ljudi su opušteniji, iako se ovde teže živi nego u Americi. Međutim, svi su nekako dobro raspoloženi, srdačni, mada i moj topli Majami važi za sjajnu sredinu. Ipak, nema dileme: biću u Beogradu još nekih mesec dana, a onda za božićne i novogodišnje praznike idem kući na Floridu – kaže Kejn.
– I za mene važi isto, mada sam ja ovde već domaći, a i Milvoki je blizu "srpskog Čikaga", gde ih (nas) živi nekoliko stotina hiljada. Tako sam odavno imao prilike da upoznam neke ljude iz Srbije – dodaje Vukašin.
Kada ćemo vas ponovo videti?
– Odmah posle Nove godine na početku priprema Brodarca za nastavak prvenstva – uglas zaključuju Vukašin i Kejn.
SkromnostNenad Planić je 31-godišnji vrhunski stručnjak za oporavak od povreda, posebno kolena. Ne želi da priča o imenima svojih pacijenata, ali smo nekako iščačkali uz Vukašinovu pomoć da je trenutno aktuelan Stefan Mitrović. Došao je Planić iz Užica u Beograd pre 12 godina i uskoro bi trebalo da doktorira. Mladić je izuzetno obrazovan i zaslužio je bar ovih nekoliko redaka u "Vestima". |
