Advokat Ljubiša Tomašević navodi da restitucija nije bila moguća bez odluke o rehabilitaciji. Taj postupak je pokrenut pred Okružnim sudom u Vranju još marta 2007, a već 15. maja iste godine sud je rehabilitovao Petra Janićijevića Bojadžiju i stavio van snage rešenje o konfiskaciji njegove imovine i robe.
Nakon donošenja Zakona, pred Agencijom za restituciju je jula 2012. godine pokrenut postupak za vraćanje imovine. Održane su dve rasprave, da bi 22. aprila ove godine bila doneta odluka da se deo oduzete imovine preda unucima Petra Janićijevića Bojadžije, kao njegovim zakonitim naslednicima.
– Na sreću, niko se nije žalio – ni gradsko pravobranilaštvo, ni republički javni pravobranilac, ni Simpo, koji je aktivno učestvovao u postupku, braneći neka svoja prava. Odluka je postala pravosnažna, odnosno delimično rešenje kojim se vraća samo lokal jer je u ovom trenutku samo to bilo izvodljivo u postupku tzv. naturalne restitucije. Stanovi iznad lokala i imovina u Brankovoj su, nažalost, ranije otuđeni, po tada važećim propisima i ljudi koji su ih otkupili su legalni vlasnici, tako da će se novčana restitucija najverovatnije nastaviti 2016, ali o tom potom – izjavio je Tomašević.
Osuđen kao špekulant
Svedočanstva potomaka govore da je Petar Janićijević proveo oko sedam i po godina u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Zbog velikih zasluga odlikovan je Albanskom spomenicom, Karađorđevom zvezdom s mačevima i Medaljom za vernost otadžbini 1915. Između ratova bio je napredan čovek, društveno angažovan, član upravnog odbora vranjske crkvene opštine, od 1932. do 1938. godine. Bio je i član glavnog odbora vranjske Građanske kasine.
Rat je proveo krijući se po okolnim selima sa porodicom. Pred kraj rata, kako pričaju njegovi potomci, davao je kazane, meso i ostalo što su tražili predstavnici vlasti.
Rešenje o pretresu dućana i ostalih prostorija doneto je 22. maja 1948. godine. Prilikom pretresa u delu špajza pronađene su razne vrste anilinskih boja za farbanje, ukupno 5,93 kilograma. Pretresu je prisustvovala i Radmila, Petrova kći, koja je skrenula pažnju komisiji da te boje nisu namenjene prodaji, već su za kućnu upotrebu.
Usledio je odgovor: "Drugarice, sedi mirna, vidiš li one metle u uglu – da nije bilo boja, zbog njih bismo vam oduzeli imovinu." Istog dana doneto je rešenje kojim se Petru Janićijeviću oduzima pravo na rad zbog špekulacije.
– Presuda kojim je moj svekar osuđen zbog špekulacije, pod brojem K365/48, biće doneta tek 8. juna 1948. godine. Po njoj, anilinskih boja bilo je 5,35 kilograma. Osuđen je na 13 meseci zatvora s prinudnim radom i konfiskacijom imovine – priča Stanče Janićijević, nastavnica srpskog jezika u penziji.
Navodi da je izrečena ovolika kazna zbog toga što je konfiskaciju zakonski nije mogla da bude izvedena a kaznom do 12 meseci zatvora. Petar zbog bolesti nije ležao u zatvoru. Mučila ga je prostata, a srčane smetnje bile su sve izraženije.
Pokušao da se ubije
Presudu je doživeo kao smak sveta i pao je u depresiju. Kaznu je morao da otkupi novcem, u šest rata. Napustili su novu kuću i preselili se u staru, u Karađorđevoj ulici. Njegov brat Kosta je prešao u porodičnu kuću, u sadašnjoj ulici Vuleta Antića, kazivala je njegova snaja Stanče Janićijević. Tako je Petar Janićijević ostao bez imovine koju je sticao sa svojim bratom Kostom i ocem Stojanom, a oni su bili jedna od najuglednijih i najbogatijih porodica u to vreme u Vranju.
Od mlinova do bioskopaPrema podacima Agencije za restituciju, s teritorije Pčinjskog okruga podneto je ukupno 308 zahteva, od kojih je 179 iz Vranja. Povraćaj traže potomci mnogih uglednih Vranjanaca kojima je oduzimano građevinsko, poljoprivredno i šumsko zemljište, kuće, lokali, magacini, mlinovi, pa čak i jedan bioskop, fabrika i hotel.
Ogroman balast– Ovo je veliko zadovoljenje pravde. Čekati više od 60 godina bio je težak balast za sve potomke Petra Janićijevića. Njegova deca su se nadala da će imovina biti vraćena, ali su se tek donošenjem Zakona o rehabilitaciji i Zakona o restituciji stvorili uslovi da se to realizuje. Mislim da je pošteno da neko danas ispravi nepravdu. A ta nepravda je golema, pre svega zbog oduzete imovine, stresova i poniženja koja su ti ljudi doživeli, da ne govorimo o izgubljenoj dobiti – ističe advokat Ljubiša Tomašević. |
Nastala je oskudica, teška glad u porodici Petra Bojadžije. Supruga Kosara je obolela i pala u krevet, u novoj kući. Dok su čekali da prođe zvanični rok za iseljenje, ležala je u vešernici. Odatle su je prebacili u bolnicu u Nišu gde je umrla.
– Svekrva je umrla od neke vrste vodenog stomačnog tumora. "Umre od ono crno-katran brašno", govorio je moj svekar. Jeli su nekvalitetno brašno, crno kao gar, prepuno kukolja. "Tugo, što se je izmučila", plakao je svekar – pričala je Stanče.
Petar je pao u stanje duševnog rastrojstva. Pokušavao je da se ubije i prekrati muke.
– Bilo je strašno. Hteo je da se obesi o orah u dvorištu, da poseče vene, na Božić da se otruje farbom. Pazili smo ga i jedva uspevali da spasemo. Onda se šlogirao i pao u krevet. Dve godine je ležao nepokretan. Pazila sam ga i čuvala – sećala se Stanče.
Ona pamti da je u to vreme njen suprug Momčilo bio u vojsci, a ona je brinula o nepokretnom svekru. Nisu imali ni za hleb. Čekali su subotu, da na pijacu iznesu bakarne kotlove, tepsije i prodaju ih Šiptarima. Živelo se od subote do subote, na kori hleba. Petar Bojadžija je umro, 23. marta 1951. godine.
