Opština Longare, nedaleko od Vićence, organizovala je književno veče sa pesnikinjom, dopisnicom Vesti, profesorkom Radom Rajić Ristić. Moderatori večeri bili su Mikela Kudifero i doktor Guido Luca Bertoldo.
– Italijanska publika je bila znatiželjna da upozna srpsku pesnikinju, a ja sam morala da se držim na visini zadatka, jer, pre svega, u meni gledaju Srpkinju, pa tek onda pesnikinju, nimalo lak zadatak za mene. Treba uvek biti diplomata i ne pogrešiti nijedan zarez, a kamoli reč.
– Rekla sam im da moja prva saznanja o Italiji datiraju iz ranog detinjstva kada je moj otac bio pozvan kao rezervista pod punom ratnom opremom da ide na granicu sa Italijom, zbog tenzija koje su izbile sa italijanskom vojskom. Ali 1975. godine, kada je postignut Osimski sporazum, shvatila sam da Italijani više nisu naši neprijatelji. U pratnji mog oca 1981. godine prvi put sam otišla u Italiju, u Trst, i bila sam zapanjena šarmom tog grada sa pogledom na more. Vratila sam se ponovo 1986. i onda treći put 1989. kada sam došla da posetim neke prijatelje u Kastelgombertu, na nekoliko dana odmora. Tih dana je bila u toku sanatorija za pravljenje boravišnih dozvola, pa sam po savetu ovih prijatelja otišla u policijsku stanicu da predam dokumenta za dobijanje boravka. Integracija u italijansko društvo bila je prilično složen proces: napuštanje jednog načina života i usvajanje drugog, spoznaja, o sopstvenom trošku, da je jezik veoma važno sredstvo za dobru komunikaciju sa lokalnim stanovništvom, nisu bili laki koraci. Sada Italiju smatram svojom drugom domovinom – ističe Rada.
Publika je postavljala pitanja na koje je pesnikinja sa dosta strpljenja odgovarala, a onda je Mikela postavila konkretno pitanje za koje se može reći da je jako bolno za svakog ko napušta prag rodne kuće.
Što se tiče izbora za napuštanje domovine, da li postoji promena između Rade, dvadesetpetogodišnjakinje, koja je odlučila da potraži sreću u inostranstvu, i sadašnje Rade, koja razmišlja o izboru koji je napravila?
– Jučerašnja devojka Rada i današnja zrela žena Rada su dve potpuno različite osobe. Prva je bezbrižna devojka, veoma hrabra, sanjalica, lovac na oblake i snove, koja je, ponesena mladim godinama, odlučila da otkrije svet i život o svom trošku. Današnja Rada kaže da prva Rada nikada nije trebalo da napusti svoju zemlju, svoje roditelje i svoj dom i da započne život od apsolutne nule. Ne postoji novac koji može da plati i iskupi neke nepovratno izgubljene trenutke u životu. Nisam videla moje roditelje kako stare, a ni oni nisu videli kako devojka Rada postaje zrela žena, pa majka. Nisu videli Radu dok je bila trudna, nisu videli kad im se unuk rodio i kako je odrastao. To su stvari koje ne mogu da oprostim životu, sudbini, a ponekad ni sebi, to su nenadoknadive stvari koje ostavljaju prazninu koja se nikada neće popuniti. Deda mi je često govorio da su najgore stvari u životu: rat i pečalbarstvo – iskusila sam i jedno i drugo – rekla je pesnikinja.
Osim Italijana među publikom je bilo i Radinih prijatelja, ljubitelja stihova.
– Bilo mi je jako drago što su došli i moji prijatelji Danijela, Lidija i Samir i što su učestvovali u razgovoru publike i pesnikinje. To za mene bude uvek izazovno i prija mi posebno taj deo druženja.
