– Ideja je da se predstave autori i živi i počivši i bivši, koji su stvarali u prostorima van matičnog jezika i kulture. Namera je da prve večeri, predstavimo Nebojšu Vasovića, možda najznačajnije pero srpske književnosti danas. Najznačajnije, jer kako je o njemu rekao kolega književnik Labud Dragić, radi se o piscu koji iako živi četvrt veka van Srbije "njegova svaka nova knjiga, u sprskom kulturnom prostoru, uvek pomeri u stranu čitanje trenutne literarne produkcije da bi prvo ona bila pročitana; bilo da je to zbog svoje poetske inovativnosti ili svoje polemičnosti, ako se radi o književno-teorijskim spisima, a što je označenje svojevrsne originalnosti autora.
Emigracija i literarno delovanje – kakav je to odnos?
– Govoriće se o svim aspektima odnosa emigracije i literarnog delovanja. I kako je emigracija uticala na delo, i kako je i u kojoj meri, delo pisca uticalo dalje. I kako je emigracija i kada ućutkivana, primer Mihajlo Mihajlov i drugi. Govoriće se o tragičnoj borbi autora da sačuvaju sopstveni identitet svojim delom, čuvajući tako kulturni identitet svoje nacije. Biće govora i o njihovom tek kasnijem plasmanu unutar kulture u kojoj su živeli, uglavnom u prevodima posle smrti pisca. Nastojaćemo da obuhvatimo što više, što šire i što kritičkije, i prema vremenu i prema ostvarenm vrednostima, i prema proklamovanim vrednostima vremena u kojem su stvarali određeni autori. Književnik Branko Pirgić, koji je uz Vasovića stvaralac od literarnog integriteta, a koji takođe živi u Torontu, biće od velike pomoći u radu i osmišljavanju ove tribine. Biće tu, na primer, govora i o emigraciji Đure Jakšića, koji kao emigrant iz Vojvodstva Srbija kako se tada zvala samostalna srpska oblast u okviru Austrougarske carevine, kopa šančeve za kanale po Beogradu i istovremeno ispisuje jednu od najsnažnijih stranica literature srpskog romantizma.
Niko nije spominjao Crnjanskog
– Mislim da je tema "Emigracija i literatura" i značajna i važna da se, sa pravičnog stanovišta, sagledaju i osvetle određeni fenomeni u našoj kulturi, jer, zaista, do događaja ratnih 90-ih, niko nikada nije spominjao Miloša Crnjanskog kao našeg pisca u emigraciji. A tek Slobodana Jovanovića, Dragišu Vasića… i brojne. Pa, ni danas se ne govori o piscima u emigraciji, već o literarnim stvaraocima u dijaspori. Ovim zvuči da smo bliže matici, ali jesmo li i koliko, i o tome bi trebalo da bude reči na jednom od ovih susreta – smatra Gajić.
Vi ste pisac koji piše u emigraciji, ali ste objavljivali i dok se niste preselili u Kanadu. Kako život u emigraciji utiče na pisca?
– Koliko god su veze današnjeg sveta dinamične i da tako kažem svedostupne i sveprisutne, ipak je to u priličnoj meri privid. Pisac sa svojim čitaocima komunicira delom, knjigom. U emigraciji, izmešten, dakle, iz matičnog okruženja, on biva uskraćen i uskraćivan, na razne načine, u nastojanju da ostvari tu komunikaciju. Pošto nije "tamo", uvek i za knjige i za susrete sa čitalaštvom postoje drugi, bliži, preči. I to je normalno, jer nisi tu. Tako, već prirodom fizičkog položaja stavljaš se u drugi plan. Jedini izalaz iz toga jeste stvaranje dela koje će nadrastati i tamošnje matično ostvarenje i okruženje. Što nije nemoguće jer se autor nalazi, češće, u kulturno izobilnijem prostoru, istovremeno "uživa" blagodati dva sveta, ali i deli muke tih svetova. Kako će to autor iskoristiti to je lično do njega.
Srbi su narod skribomana, svi pišu i u Srbiji, a u emigraciji, čini se još i više, po onoj "svako da bude pisac bar 15 minuta". Otkud ta potreba da se na papir, često i vrlo nevešto, stavljaju svoje misli, pa onda i da se u knjigu, koju retko ko i čita, ukoričavaju?
– Zabeležio je čika Jova Zmaj dve lepe, mnogoprimenjive reči: samodrek i samohval. I one ovde imaju prilično mesto. Ja na tu pojavu pokušavam da gledam iz "antropološkog" ugla, a taj je da je to pokazatelj koliko dugo je opšta populacija generalno bila nepismena. To ostavlja trag u svesti, i to stvara želju da se bude onaj drugi. Da se pokaže sada stečena pismenost, prednost nad prethodnim generacijama. Ali problem sa literaturom, posebno srpskom, je što svako može da se tu, bez posledica, igra do mile volje, i to samo zato što zna svih 30 slova azbuke. Svako može sebe, bez posledica, i sa jednom sveščicom prežvakanih tuđih stihova ili rečenica da prozove piscem. Bruke. Mada se i ovde vidi pokazatelj, sve je više latiničara, pisaca koji i pišu i objavljuju latinicom, jer im je ćirilica teška i za pisanje i za shvatanje. Na žalost, tu pomaže i esnafska struktura, koja je usled socijalnih uslova u matici, srozala sebe do toga da za koji sitniš to veliča i pored autorovog koričenja u knjigu, uknjižuje to u Udruženje književnika. Čak i da uknjižuje u literarni korpus dela pisana na nepostojećem pismu, jer srpska latinica ne postoji. Da ponovim, ni politički, ni administrativno, ni kulturološki, ni književno: srpska latinica ne postoji. Ali trenutni mehanizmi genocidnog delovanja na srpsku kulturu od strane svetskih centara moći soroševskog tipa lako korumpiraju balkansku sirotinju, čak i sitnim donacijama, da čine ovaj zločin prema kulturi naroda.
Veliki pisci i emigracija – da li je to zanemarena tema?
– Simbolično rečeno, nema pisca koga nije stvorila emigracija. Najveće pisce stvorilo je prinudno emigriranje, samoizopštavanje iz sopstvenog okruženja, i pored toga što su morali da ostanu gde su i bili, i da provedu život u tom okruženju. "Emigrirali" su uspešno u svoja dela, u svetove koji daju nadu, i zbog kojih i naše, fizičke emigracje ne posustaju u traganju za onim što utvrđuje smisao. A da bude makar i mali doprinos tome, namera je i ove tribune.
Gušenje kritičke misli
– Idolopoklonstvo je veliko zlo koje sprečava napredovanje u svakoj oblasti, a danas se ono prosto zahteva, posebno od raznoraznih upravitelja u oblasti kulture koji bi da narede divljenje za određene stvaraoce i dela. I na opštem planu prisustvujemo gušenju kritičke misle svake vrste. Tu, osnovano i argumentovano neće biti pošteđenih. Ali isto tako biće na časno mesto postavljeni razni ugušeni glasovi, prevashodno ne iz literarnih razloga već iz razloga "budnosti" kojekakvih ideoloških ili drugih komisiija – ističe naš sagovornik.
Vongar i aborodžini
– Jedan od značajnijih pisaca Australije, srpski emigrant Sreten Božić, alias Vongar, svoje stranstvovanje je proveo sa aboridžinima Australije i to umešno upotrebio za svoj literarni opus. Uticaji postoje, neosporno je, ali su strahovito različiti, lični, individualni koliko i samo stvaralaštvo svakog autora, tako da je to za mnogo veću priču, čak za dobru studiju – navodi Gajić.
