Legendarni Poni ekspres, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada. I dok su se jahači Poni ekspresa, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i više od 900 kilometara bez odmora.
Nekoliko stanica Poni ekspresa sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova. Kod nas, jedini “podsetnik” na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina, i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.
Diplomatski kuriri
Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost) doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.
– Kada je Rista stigao u Beograd, Anastas Jovanović, dvoroupravitelj kod kneza Mihaila, video ga je kako dolazi i pitao: Šta ti je, Risto? A ovaj mu je odgovorio: Samo kod Kneza. Ponudio se Anastas još jednom da preda pismo umesto njega, jer je Rista bio strahovito umoran, ali je stari tatarin jednako odgovarao: Ne, ne, samo kod Kneza. Pozvali su Kneza, a Rista mu je predao pismo i pao od iznemoglosti. Vrlo lako je tada mogao da umre. Spasli su ga tako što su ga zatrpali u veliko korito sa kukuruznim brašnom, gde je ostao 30 sati. Budili su ga na svakih tri, četiri sata i davali mu po jedno rovito jaje i malo francuskog konjaka i on je preživeo – kaže Milorad Jovanović, penzionisani kustos u PTT muzeju.
Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.
Pili čaj i tatar
Ali, tatari uopšte nisu spavali – nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju, i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.
– Tatari su bili niski rastom, kao džokeji, i žilavi. Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete. Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna – objašnjava Jovanović.
Prema Jovanovićevim rečima, sačuvani su podaci i o par brzinskih rekorda. Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom “otkačio” i Kneza Miloša. Indže je Knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.
Ali, najbrži je bio Rista Prendić.
Brzi Rista
– Desilo se jednom da je Lazar Aranđelović ođahao sa nekim pismom Kneza Miloša u Carigrad. Sutradan po njegovom odlasku, Knez je saznao nešto što je menjalo situaciju, pa je, iznerviran, napravio gužvu po konaku. Jedini se Rista usudio da ga pita zašto je besan. Knez mu je objasnio da je poslao pismo po Indžetu, ali da su se okolnosti promenile i da ne zna šta da radi. Rista mu je predložio da napiše drugo pismo, a on će pokušati da stigne Indžeta. Indže je bio rekorder i stići ga sa danom kašnjenja bilo je nezamislivo. Međutim, Rista ga je stigao u Jedrenu, dve, tri stanice pre Carigrada, za 100 sati. Indže, verovatno, nije previše žurio – kaže naš sagovornik.
Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno. Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.
Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti. Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.
Poslednja menzulana
U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.
Menzulane su, pored glavnijih puteva, bile raspoređene u naseljima čiji je raspored bio uslovljen konfiguracijom terena, odnosno razdaljinom koju konj može preći a da se preterano ne zamori. Menzulana se obično sastojala od objekta, odnosno poštanske stanice, štale za konje, senika, pojila za konje i ograđenog dvorišta. Poslednja menzulana postojala je u Brzoj Palanci, srušena je 70 tih, kada je građena HE Đerdap II , ali je tada u toj zgradi već bila pošta. Elektroprivreda Srbije se tada obavezala da će napraviti “stariju i lepšu”, izdignutu iznad nivoa jezera, ali to do danas nije urađeno, iako postoji pisana obaveza.
Srebrni hrtovi
Engleski diplomatski kuriri dobili su naziv srebrni hrtovi pre više od tri i po veka, u spomen na događaj koji se odigrao u doba kralja Čarlsa II. Naime, 1660. godine, dok je bio u izgnanstvu u Holandiji, Čarls II je želeo da pošalje poruku pristalicama u domovini, pa je odabrao četiri poverljiva čoveka da je prenesu. Kada ga je jedan od njih upitao kako će ljudi znati da ih on šalje, Čarls II je posegnuo za srebrnom činijom sa četiri unakrst postavljena hrta, koja je bila poznata svim posetiocima njegovog doma. Odlomio je hrtove i svakom kuriru dao po jednog. Od tada, Korpus Kraljevih kurira nosi značku sa engleskim grbom, okruženog podvezicom (“Neka se stidi ko zlo pomisli”) i sa priveskom u obliku hrta od srebra.
Britanski poštari
Ubrzo po dolasku prvog britanskog konzula u Srbiju, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa, u našoj zemlji su otvorene dve stanice srebrnih hrtova – jedna u Beogradu, a druga, glavna, u Aleksincu. Ovi gradovi su odabrani jer su se tu nalazili glavni karantini i funkcionisale su skoro dve decenije. Najpre je pisma engleskog konzula nosio samo Prendić, a onda je krajem 1837. u Aleksinac došao i prvi engleski diplomatski kurir Šulbert.
– Pošta se prenosila ovako: Šulbert i Prendić sačekivali su carigradskog kurira u Aleksincu. On je ostajao sa turske strane karantina, pošta je dezinfikovana i predavana Prendiću ili Šulbertu. Onda bi neko od njih za dan stizao u Beograd, poštu bi predao zemunskom karantinu, gde je još jednom dezinfikovana i predavana bečkom engleskom kuriru. Istovremeno, pošta engleske ambasade u Beču predavana je Prendiću, koji je nosio u Aleksinac i predavao kuriru koji je nosio u Carigrad – kaže Jovanović.
