Nije u tim lozničkim Nedeljicama, Donjim ili Gornjim, sve u jadaritu i problemima hoće li ili neće biti rudnika. Ima u tu i lepih, toplih stvari koje čoveku ogreju srce, posebno u zimske dane kad ovde brda i doline pokriju snegovi. Ima li šta ljupkije od srne koja mirno priđe čoveku i topi se dok je on mazi, mirna, bez drhtaja srca, bezbedna, jer zna da joj je taj čovek spasao život.
Tako je u domaćinstvu Antonića u Donjim Nedeljicama čiji je stalni gost srna koju su nazvali Lana. Tačnije, dnevni gost i član porodice jer noću odlazi u obližnju šumu, prenoći sa svojom četvornožnom braćom i sestrama, ali kad sunce zorom iskoči, eto i nje.
– Tačna je kao sat, redovno dolazi između sedam i pola osam ujutru, ne kasni nikada. Pojavi se baš tamo, vidiš gore na ivici šume. Doprate je dve srne, dođu nikad bliže od 30, 40 metara, a onda ona produži ka nama sama. Čim dođe, popije flašicu mleka i onda se igra sa decom, ulazi i u kuću, po ceo dan provede sa nama. Poljoprivrednici smo pa idemo u njivu, u polje, svuda nas prati, neki dan smo krunili kukuruz, a ona stoji pored nas. Čudo je naša Lana – priča Zlatomir Antonić dok po glavi gladi dugonogu mezimicu.
On je Lanu našao početkom juna ove godine dok je kosio visoku travu. Nešto je šušnulo i Zlatomir je prekinuo posao, prišao kad u travi nemoćno leži lane. Bilo je, kaže, iznemoglo pa ga je doneo kući. Onda su ukućani, a posebno deca, ima ih četvoro, Milica od osam godina, Marija sedam, Marko šest i najmlađi Miloš od dve, nekoliko dana nastojali da nahrane malenog gosta. Na kašičicu, špric, cuclu, hranili su lane dok nije ojačalo.
– Kad je stalo na noge i počelo samo da jede odneli smo lane do šume, u prirodu, tamo gde i pripada, da bude slobodna. Nismo se tome nadali, a obradovali smo se kad se pojavilo jednoga dana, pa drugog i nastavilo da nam dolazi. Evo, sedmi mesec je tako. Po ceo dan je sa nama, trčkara po dvorištu, igra se sa decom. Sada jede jarmu, seno, kukuruz, čokoladu, a dve ćerke kada idu iz škole obavezno joj kupe štapiće, smoki i slične grickalice koje ona voli. Ulepša nam svaki dan, kako i ne bi jedno takvo milo stvorenje. Pogledaj je, ko to može da ne voli! – priča domaćin dok se deca motaju oko Lane koja trčkara oko dva Sneška Belića u dvorištu.
Antonići se nadaju da će ih Lana još dugo posećivati i ulepšavati im dane, da će ljubav između ljudi i životinje trajati još duže. Sudeći po tome kako uživaju, akteri ove priče u druženju izgleda da će tako i biti.
Rado “pozira”
Ko god prođe pored kuće Antonića i vidi sada već srnu, zastane i u neverici gleda divlju životinju, koja je po prirodi plašljiva, kako se druži sa ljudima. Mnogi požele da joj priđu, pomaze je jer nije baš uobičajeno da se sretne srna. Ona je, kaže Zlatomir, tada oprezna i tek kada se uveri da je bezbedno priđe, a ljudi se oduševe. Dok “pozira” za fotkanje ,Lana kao da sluša šta priča Zlatomir, kao da zna da njemu duguje što danas može da skakuće po snegu i uživa u domaćinstvu Antonića.
