Tri godine zaredom gradili smo imidž koji je i nas i druge uveravao da se slika stvari menja, da Srbiji ide nabolje, da su u usponu i bratsko-sestrinski odnosi sa Čikagom, te da nas drugi mogu prepoznati i pamtiti po lepoti.
Nažalost, žestoka ekonomska kriza udarila je po svim segmentima, a naročito po državnom budžetu, pa je Ministarstvo inostranih poslova ove godine sredstva izdvojilo samo za proslave u ambasadama, ali ne i konzulatima širom sveta.
A u toj opštoj ravnodušnosti, činilo se da ovde za to nikoga nije bilo briga, izgledalo je kao da se niko praznika nije ni setio, pa je Sretenje, dan poklopljen sa američkim Danom predsednika, ostalo u zaboravu, tamo daleko, kao što je bilo i pre 2001. godine, mnogo pre nego što je i proglašeno Danom srpske državnosti.
Koliko li će godina trebati da se ponovo vrati u ovdašnji slavljenički kalendar?
Ništa manje ravnodušni nismo ni prema najavljenoj kampanji za popis stanovništva u Americi, u kojoj se najzad možemo izjasniti kao Srbi.
Razapeti između želja da nas u Americi ima u sedmocifrenom iznosu i podataka sa poslednjeg popisa, prema kojima nas je pre 10 godina bilo samo 400.000, možda ćemo se probuditi iz zimske, godišnje ili decenijske letargije i do kraja aprila stvarno popuniti formulare, srećni što u njima postoji opcija da kao entitet upišemo – srpski.
Doduše, pomalo nejasno, u rubrici o rasnoj pripadnosti, ali ipak mogućnost postoji, samo nam valja da ispunimo formular, vratimo ga popisnom birou na vreme i čekamo da nas prebroje.
Konačna cifra možda neće ispuniti naša očekivanja, ali će biti vrlo važan pokazatelj rasta populacije naših iseljenika, prvoj, drugoj ili trećoj generaciji Srba, koji ne zaboravljaju odakle dolaze.
I srpska vlada bi volela da zna tačan broj nas raseljenih, pa je pitanje ponovo aktuelizovano nakon nedavnog predloga ministra za dijasporu Srđana Srećkovića da dijaspora dobije pet poslanika u Narodnoj skupštini.
Predlog je odmah izazvao brojne reakcije i komentare u zemlji, ali ovde, u Americi, nisam čula ni reč od ljudi koji bi morali o tome da se pitaju. Niko ne zna da li je predlog samo ministrovo lično mišljenje ili stav resornog ministarstva, koliko ga vlada podržava, na koji će se način poslanici iz rasejanja birati, ko će plaćati njihovu funkciju?
Očigledna proceduralna ograničenja i politička protivljenja odmah su se suptrotstavila ovom predlogu – valjalo bi promeniti izborni zakon, možda bi bilo neophodno menjati i Ustav. Da ironija bude veća, možda bi te procedure išle verovatno brže i jednostavnije negoli sam izbor pet poslanika sa pet kontinenata, onih koji bi svojim imenom, ugledom i delom na najbolji način predstavljali sunarodnike.
Mnogo je primera iz drugih zemalja koji idu u prilog ovakvom predlogu. U Italiji je rasejanju namenjeno 12 poslaničkih i šest senatorskih mesta, a tu praksu veoma pozitivno ocenjuju.
Ovde, nažalost, još od 2004. godine, kada je dijaspora dobila pravo glasa, nismo uspeli da organizujemo prostu logistiku glasanja, pa nam kutije zvrje przne, iako smo se za to pravo glasa silno borili.
Može li sada otvorena debata o predstavnicima u parlamentu promeniti tu sliku stvari a da pri tom ne postane novo seme razdora?
