Za to vreme, ustaše su u Jasenovcu dovršavale svoj monstruozni projekat istrebljivanja Srba, od dece do staraca. Neometani od "narodnooslobodilačke vojske", koja je imala preča posla od zauzimanja najstrašnijeg mučilišta koje je svet ikada video.
Ono što je bilo van domašaja Pavelićevog noža, poslato je na nemački nišan, i to u trenutku kada se već znalo da je Treći rajh gotov. Cvet srpstva iz Šumadije, "pojačan" nesrećnim maloletnim izbeglicama iz Bosne i Hrvatske, mobilisan je po kućama, ulicama, školama i gurnut u besmislenu smrt.
Izvesni Dušan Čavdarević, koji je imao sreće da preživi sremsku klanicu, pričao je da su prvih dana jurišali bez oružja. Kao da smo unapred bili spremljeni za odstrel, govorio je.
Genocid nad Srbima je tako bio zaokružen, a budući intelektualci završili su pod sremskim blatom. Novo doba je moglo da počne, na radost radnika, seljaka i poštene inteligencije.
Šest i po decenija kasnije, mi smo i dalje slepi i gluvi. Juče smo slavili sremski pokolj, prekjuče je naš predsednik poručio Hrvatima da će im, u ime budućnosti, oprostiti milion i kusur poklanih Srba. Sve zarad Evrope, koja nema alternativu.
– Koliko još treba da vas pobijemo, pa da shvatite da nismo braća? – upitao je jedan ustaški emigrant Srbe.
Naš predsednik prikrivenu hrvatsku mržnju ne želi da vidi. On hrabro korača stazom pomirenja i ne primećuje da na njoj nema nikog osim njega. Zagledan u nebo, vodi nas ka ponoru.
Vođa!
Jedan takav je pre 65 godina želeo da se uvrsti među velike vojskovođe, da doprinese pobedi nad Hitlerom. Pa je jednim udarcem ubio dve muve: stekao oreol nepokolebljivog borca protiv fašizma i Srbiju istrebio od viška naroda. A, Srba je, kao što nas je lepo učila komunistička istorija, uvek previše.
Ovaj sadašnji, za razliku od svog uzora, uglavnom tumara po "bespućima povijesne zbiljnosti". Ako i sam zna šta radi, bog me ubio. Sad je krenuo preko Drine, da svojim pomirljivim govorima i uveravanjima kako je "rezolucija o Srebrenici vrhunac patriotizma" još malo prodžara po srpskim ranama. Naser se, verovatno, negde smeje ko lud na brašno.
A, Dodik ćuti i guta. Videćemo dokle će trokrilni premijer imati živaca da sluša trabunjanja, a pitanje je dana kada možemo očekivati reprizu obračuna Karadžić-Milošević i neku novu rampu na Pavlovića ćupriji.
Vraćajte ga, braćo, nazad preko Drine! Kako je krenuo – i vas će upropastiti.
